У време „слетског позоришта“ где у представама глумци као покретне
лутке и роботи извикују идеолошке или неидеолошке пароле као пуки
извршиоци редитељске замисли, краћа позоришна форма – водвиљ –
указује на своју потпуну вредност и оправданост постављања на сцену.
Без баласта и тежње да говори о цивилизацијским проблемима
човечанства, водвиљ пружа прилику гледаоцу да се опусти и ужива, да
се смеје и радује. Поготову ако водвиљ садржи добро конструисану
радњу са добрим поводом, интересантним и логичним заплетом и
неочекиваним расплетом, тачно одређеним местом и временом
догађања и вртоглавим ритмом, које је Жорж Фејдо вешто
укомпоновао у свом комаду ГОСПОЂИНА МАЈКА ЈЕ УМРЛА, са једним
циљем, да код гледаоца изазове смех.
Фејдоу је апсурд (немогуће, бесмислено) само повод за заплет
водвиља.
Овакав приступ утро је пут каснијем театру апсурда.