Дан четврти
ДАВИТЕЉ ПРОТИВ…
Није честа појава на фестивалима драмских аматера да можемо поздравити ансамбл представу. Ова представа је на милановачки фестивал донела још једно освежење и охрабрење – највећи део ансамбла чине млади, полетни глумци, жељни покрета и сценског говора, интеракције с публиком; пре тога, наравно, требало је остварити унутрашњу комуникацију засновану на драмској структури и редитељском виђењу и тумачењу текста; позоришној азбуци, најкраће речено. У рекламном материјалу и службеној пријави као аутори текста (сценарија?) спомињу се исти они људи који су креирали литерарни предложак за филм. Драматург , драматизатор или ,бар, аутор адаптације и конверзије филмског сценарија у позоришну причу се не спомиње. Да ли зато што га нема или је креативни тим представе (продуцент, редитељ, сарадници разних врста) мислио да то није важно? Из онога што смо видели јасно је да је та врста интервенције била пожељна, па и неопходна…а она је била у иманентном раскораку са жељом да се оживи текст невеликих вредности, који није успео да иритира, побуди и покрене позоришне токове у овој представи.
Јасна је и жеља и напор редитеља да “запосли“ бројни и полетни ансамбл, при том се користећи хало ефектом филма. Није то, наравно, прва позоришна представа урађена на основу филма. Супротан смер (позориште као филмска инспирација) много је чешћи… На самом почетку, прерано и пребрзо стиже оно неумитно – Али!!…Али, то што је почело да светлуца и обећава у оном полумраку, најпре је личило на рецитал, да би после двадесетак минута било очигледно да ми присуствујемо радио драми! Сценографија је, као нека врста левка и лажне перспективе терала глумце на речитатив, реплике које су морале саме да траже своју надоградњу, уместо да буду део сценске комуникације . Овде је класичног сценског говора било мало, а дијалог се одвијао у ретким приликама (на “десној“ сцени између мајке и сина, спикера и госта у студију и инспектора са потчињенима). На тај начин трпео је и мизансцен који је био изнуђен јер је већи део сцене заузела декорација, уместо сценографије која треба да “игра“, односно омогући глумцима све правце кретања, а њих није мало. И сам мрак, који је доминирао највећим делом представе, поред сугестије да су у питању вечерњи сати (ако је то била идеја), није обогаћивао визуелну комуникацију већ ју је ометао. Могли смо да спустимо главу (у највећем броју сцена) и да представу одслушамо уместо да је одгледамо. Могуће је да је ту врсту отуђења управо редитељ желео, али је на тај начин изгубио једну од најдрагоценијих компоненти позоришног чина – визуелну. Одслушали смо, уместо да одгледамо представу. Том утиску додатно је допринела недопустиво обимна количина музике која се користила у свакој могућој прилици, и када има, и када нема оправдања…А Клајн и Варткес су одавно дефинисали постулат да се музика у позоришту користи тек када се искористе сва друга позоришна средства. За њом се овде лако и брзо потезало. Морам да приметим и то да је и ова представа подлегла маниру који већ десетак година влада и аматерским и професионалним сценама – да се завршни поклон обавезно режира у ритмичну, наметљиву музику која готово натера публику на скандирање, често без покрића.
Не може се рећи да ансамбл није прецизно и поштено испоштовао захтеве редитеља, поготово што у оваквом хибридном жанру (позориште под утицајем радиодрамске естетике) другачије и не би могао привести представу крају. Она се тако и завршава – нагло и без позоришног покрића. У том галиматијусу недоречених порука, издвојио се глумац који је практично једини имао позоришну прилику – Александар Петровић у улози инспектора. Међутим, он је био кап у мору. Чашу је прелила она спрдња у којој се “изашло“ из представе спомињањем Милановца и једног уредника. Све у свему, представа ће свакако користити Убљанима да зачну нову позоришну ерупцију, али уз текст који неће бити само повод за игру, већ прави позоришни изазов.
Драги Ивић, дипломирани продуцент