Дан пети
У ГОСТИМА КОД РАДОВАНА ТРЕЋЕГ
Или: како наглавачке поставити “Ромеа и Јулију“ и још понешто…
У гостима су нам синоћ били чланови позоришта из Смедеревске Паланке. Они који дуже памте, сећају се почетка седамдесетих када је аматерским сценама наше земље, а посебно Србије, господарила “Моравска школа“. Није било фестивала с ког Паланчани или Плањани нису доносили најпрестижније награде. Аца и Љубица Митровић, Ђорђе Ђурђевић, Тома, Гицко и остали, показали су да се дуж Мораве , у срцу руралне Србије, Шумадији, може тумачити и представљати позориште у свом најлепшем, али и најделикатнијем светлу. После осеке дуге можда и две, две и по деценије, поново смо у ситуацији да гледамо како нам из Паланке стиже нови феникс, оличен у полетној, хомогеној екипи која се не држи устаљених академских шаблона. Њихов избор био је управо “Епитаф“, текст који је изникао у складу с временом, говорећи нескривено, а ипак метафорично, о апсурдима и трагедијама које су задесиле наш некадашњи заједнички простор у коме се, гле чуда, некада лепо и сложно живело.
Дора Делбјанко је, сасвим сигурно, наш (мислим на говорно подручје и време рођења) најуспешнији млади драматург. Рођена је 1980. године у Загребу ,довољно је стасала да је сачекају , или затекну, ужаси рата. Пажљиво се клонећи сврставања које никада на овом простору није било ни лако, ни здраво, она је говорила езоповским језиком о замишљеној средини у којој је главна преокупација – како убити другачијег од себе, а да то не мора да има никакво опрадање сем оног патолошког – довољно је мрзети. Из те мржње рађа се жеља да иза убица не остане неки хумани траг (брак из љубави, деца, добро дело), већ епитаф који ће у долазећим временима говорити какве то особе леже испод плоче и због чега им треба алиби за то што су радили. Њима, наравно, није то лично било потребно јер су испред себе носили, као штит и мач, идеологију – уврнуту, мрзитељску и самој себи довољну…али, за оне који ће доћи за њима, важно је да знају да нису узалуд убијали и да тако треба наставити. Тако имамо пред собом методу звану “туђим рукама“: ми ћемо просути бензин, а руке у које ћемо гурнути кутију шибица већ ће се наћи. Избегавајући дневне замке, у делу можемо видети и цитате “Радована Трећег“, али и обрнутих Ромеа и Јулије, поред, разуме се, оригиналних замисли. А шта ту више може бити оригинално јер смо сви ми видели и доживели комшијске ратове који су овде доведени до кућне ограде? Стога аутор метафорично сву кривицу пребацује на бабу и њену унуку истог имена, уздајући се у то да ће публика већ схватити “шта је писац тиме хтео да каже“.
Редитељ се поуздао у младу екипу у којој се могу видети и старији глумци. Своје задатке извршавали су педатно, јер их је тако редитељ и поставио. Оно што је могло бити боље у овој представи свакако јесте неусиљеност и природност која је изостала у већем делу овог сценског догађаја. Није било потребе у појединим тренуцима преглумљавати, сугерисати баналности публици и викати. На ФДУ глумца прво науче да не мора умрети да би одглумио смрт. Тако не мора ни да виче да бисмо га чули. Оставимо простор гледаоцу да доживи и на свој начин схвати представу. То јесте изазов, али у томе нема ништа лоше . Напротив. Сигуран сам да ће овај ансамбл умети да се избори и с већим искушењима јер су ово искушење, састављено од цитата, апсурда, присећања и асоцијација савладали. Неко с мање, неко с више муке . Тако се и публика понашала. Пристала је на договорене оксимороне и догађај није изостао.
Драги Ивић, дипломирани продуцент