Дан шести
ГЛУМАЦ ЈЕ …ГЛУМАЦ…ЈЕ ГЛУМАЦ…
Термин Хомункулус везује се за Парацелсуса и средњевековне алхемичаре. Међутим, израз је настао у раној, античкој Грчкој, тек што је Теспис увео првог глумца и почео да га сучељава с хором. Грци су били убеђени да у сваком човеку постоји хистера (материца) и да у њој живи човечуљак који чека да буде побуђен. Само најталентованији, сматрали су у антици, могли су да пробуде тог човечуљка у себи и да , уз његову помоћ изађу из себе и буду оно што обично нису – мимезис. Наравно да је савремена анатомија одавно развејала тај мит (као уосталом и многе друге – један Аристотел сматрао је да мед настаје из јутарње росе). Ипак, до данас је остало веровање да су глумци посебна врста људи која може да изађе из себе и уђе у неки други, замишљени лик, створен од стране неке, њима непознате, особе. И то веровање, наравно, није далеко од глумачке фаме, без обзира што су и Станиславски и Брехт поставили нове глумачке системе у којима се нису бавили метафизиком, већ уметношћу и занатском вештином да глумца изазову (па и натерају) да у нешто поверује и то нешто представи публици у вечитом златном троуглу дело-публика-извођач. Били смо у прилици да погледамо комад посвећен глумцима и глумачком свету. Паметно и домишљато пишући, аутор се није сакривао иза оригиналности по сваку цену јер је то све теже и теже обавити. Користећи се бројним цитатима, назнакама и алузијама, он нас подсећа на универзалност порука које нам периодично стижу са сцене. Има ту и подсећања на “Фауста“, “Ђавољег адвоката“, “Балканског шпијуна“…Међутим, он иде и корак даље подсећајући да је могућа краткотрајна иденфтикација са свим ликовима који су кроз глумца (или он кроз њих) прошли, па имамо и подсећање на то да се жртва понекад поистовећује са својим џелатом. Како упокојити глумачког вампира када је он толико отпоран и често заљубљен у себе? Веома тешко, јер ко једном открије човечуљка у себи, тешко се решава те зависности.
Полетна и талентована дружина из тог градића у Републици Српској, осим честитог и неисквареног тумачења текста, донела нам је и сопствени осећај за хумор. Нама, који смо умели да проживимо на прави начин заједничко време у заједничкој држави, одувек је био драг тај хумор и сленг који није подлегао времену, нити зарђао, као што смо могли то да видимо у неким представама пре тога. Виспрено, глумачки тачно и убедљиво, пред нама своју вештину (па и моћ) демонстрирају рођени глумци, они којима не треба много објашњавати шта треба да пређе рампу, а шта не. Да нема савршене представе сведочи и подела. Нешто је недостајало (или било вишак) глумици која је тумачила Војку. Она је одлично разумела своју позицију, но њен нервозни говор није увек допирао до публике онолико колико је то чинила својим кретњама. Критичар је одмерио своје потезе и показао да је прави “тимски играч“, као и ђаво, уосталом. Право откровење је чистачица која је бриљирала у свакој својој речи и потезу. Не знам због чега она није одиграла Војку, али сада та дилема нема значаја, ако се сетимо народне изреке да воденица заврши на оном камену на ком и почне.
Драги Ивић, дипл. продуцент