Дан шести
ДА ЛИ ЈЕ БАШ ТАКО ГОВОРИО ЗАРАТУСТРА?
Бог је мртав. Ниче.
Ниче је мртав. Бог.
Сви ми који смо се школовали за позориште, у својој основи коју дограђујемо стално, чувамо постулате класике и академизма. Но, без обзира на то, још једна појава нас спаја – као што сви више воле забрањено воће, тако и припадници академске театарске заједнице са задовољством одгледају или и сами загазе у алтернативно позориште. У њему је , условно говорећи, све дозвољено, али само на први поглед. Жанрови се гранају у десетинама праваца, али једна им је идеја заједничка: на другачији начин проговорити о ономе што нас окружује, спаја или раздваја. Зато су у алтернативном театру сва средства дозвољена, све док она служе представљању идеје аутора и не пређу у апсурд ради апсурда. Тада, наравно, од позоришта, осим претенциозности и надобудности, не буде ништа. С простора Словеније, једине етничке заједнице која је од словенског порекла сачувала у званичном називу име, чешће су нам долазила оваква тумачења позоришта. Поруке су су се преклапале, сударале, гомилале, све у жељи да нам , у облику позоришног крика, ансамбл скрене пажњу на нешто с чим се дубоко не слаже. Шта смо овде могли да видимо и какве су поруке могле до нас да допру? Најпре, непотребни прелудијум са продавањем каранфила и (опет!!) спомињањем Милановца. После тога је уследио кратак филм у коме се могло видети свашта, као да је аутор журио да му нешто не промакне – Таџ Махал, Стоунхенџ, Хитлер, гробови, пирамиде, разни артефакти од којих већина има своје устоличено значење, па нас редитељ и није морао да подсећа на ту врсту вечитости. Прича је почела, врло брзо, да добија на комуникативности и конкретности, када су наши човеколики преци почели да кроје историју на свој начин. Нико нама није крив што сада једни другима претимо хидрогенским бомбама јер оно камење за које су се најпре дохватили, јесте у то време било еквивалент надмоћи и неравнотеже. Толико о томе ко је почео нулти светски рат.
Много лакше су глумци остварили контакт с публиком него са својим нагомиланим порукама и то је оно што треба да забрине аутора текста. Откривајући вечите културне вредности (и помало се спрдајући с њима), они нам показују шта мисле о опери, балету, речи на сцени; ње и нема јер је глумци претварају у три гласа поигравајући се с њима и увлачећи публику у јевтину забаву. Што да не, и то је могуће, али одавно је у нама апсолвирано и наталожено искуство Битефа и сродних фестивала тог типа. Глумци су се одлично забављали већи део представе, а и публика с њима...а онда се ''неко'' сетио да треба и тај крај да има своју поруку. Почиње сасвим непотребно, бизарно и изнуђено бацање отпадака при чему није јасно да ли је то онај споменути крик, чишћење испред пећине или просто позоришна поза, сама себи довољна. Не бих стајао иза тврдње да их се баш све тицало од онога што су приказали и на шта су указали. Пре бих рекао да је то било кукање на туђем гробу, по чему се види да су нам корени заједнички. И код нас је то честа дисциплина у такмичењу лицемера. Са задовољством наглашавам да је музика коришћена функционално и у мери, а да су глумци прилично растерећено обавили свој посао..Може бити да су у овој фарси и уживали.
Драги Ивић, дипл. продуцент