Дан седми

СПАСАВАЊЕ РЕДОВА ИВАНА

Синоћ смо на великој сцени Културног центра угостили представу из града Волоколамска, градске области Москве. Позориште “На бедему“, које ради као део Центра културе и стваралаштва “Извори“, овај фестивал је учинио заиста међународним, што му даје посебну тежину, али и обавезу да у долазећим годинама угости такве и сличне ансамбле. Синоћни гости су нам дошли управо из постојбине савременог позоришта, театра кога знамо у оваквом облику. Утицаји и школа Чехова, Достојевског, Гогоља и тандема Станиславски/Немирович Данченко наметнули су се целом свету. Била је то представа по тексту “Седам здела, седам кашика“, о којој ће бити нешто више речи у наставку.
Из каквог нам то града долазе наши гости, наша словенска браћа? Волоколамск је фортпост, предстража, Москве и насеље старије од ње саме. Око Москве, у златном прстену, има још таквих градова. Ово насеље, по бројности равно Горњем Милановцу, а по површини знатно веће, јесте , како то домаћини кажу, главни град историје. Носи ретко звање Град ратничке славе, а око њега се налазе задужбине грофова и губернатора Москве – Гончарова (Пушкиновог таста) и Черњишова, првог словенског војсковође који је прегазио Берлин. Ту је засијала и прва сијалица у Русији. Међутим, на свим војним академијама света Волоколамск је познат по неописивој бици код железничког чвора Дубосеково, када је 28 припадника дивизије Панфилова својим телима задржало фашисте да продру према Москви. Задатак је био веома једноставан: “Велика је Русија, али се нема где одступати – иза нас је Москва“. Нико нема право да погине. Треба остати жив и победити. На тој клацкалици преломљен је Други светски рат и почело је прво повлачење Немаца које се није зауставило до Берлина.
Прича се заснива на истинитом догађају. После рата, жене у сеоском дому културе вежбају хорско певање за један фестивал…али, најбоље међу њима нема и једна колегиница креће да је подсети на пробу. Затиче призор где та стара жена поставља сто са седам зделица и седам кашика – за седам погинулих синова, чију смрт она не може разумом да прихвати, па јој својим, сличним трагедијама и успоменама, а највише заједничком песмом, другарице у томе помажу. И сада, осамдесет година од почетка тог рата до истребљења, и сама помисао на такве и толике жртве никога не може оставити мирним. Руси кажу – нико није заборављен, ништа није заборављено. У центру Волоколамска стоје стеле са именима оних који се нису вратили. А од њих једанаест хиљада, није се вратило седам хиљада. Ту се налазе , поред једног презимена и по десетак имена. Гинуле су читаве породице, затрта су бројна огњишта.
Више сам него сигуран да је свако, ко је кренуо у рат, жртва на овај или онај начин, па стога не потцењујем ни јунаке филма “Спасавање редова Рајана“. Он је постао парадигма за савремену ратну продукцију…док Руси нису одговорили филмом “28 панфиловаца“ који је од прве до последње копејке плаћен добровољним прилозима. Тридесет шест хиљада имена за 28 погинулих хероја, налазе на одјавној шпици. Продуценти су тако хтели, како би показали да народ памти. Памти, наравно, и кроз филм, али и кроз овакве, потресне представе каквих је до сада написано и изведено хиљаде. Шта нама остаје да памтимо? Пре свега савршено занатско умеће глумаца и њихово убеђење да ништа не треба заборавити. При том нама остаје чињеница да је у ратовима деведесетих службено аболирано 120.000 српских дезертера. И о томе ће, нажалост, учити наши потомци. Сасвим сигурно.
Драги Ивић, дипл. продуцент