Никола Кос на милановачки начин? Имајући на у виду да сте творац тог лика ида се та представа јако дуго
играла на даскама Звездара театра, како вам се чини вечерашња изведба? Милановачка трупа као
аматерски састав? Има ли ту професионализма у аматеризму у култури у провинцији?
Желео бих да са вама поделим мишљење и осећања после ове представе, пошто сам управо разговарао са
доста људи након представе. Мене је ова представа изузетно пријатно изненадила. Овде, онај ко не зна да је
реч о аматерском позоришту, неће ни предпоставити ни наслутити да су ови људи, заправо аматери.
Представа је одиграна у сјајном ритму. Поједине сцене су врхунске, као да је рађено у најпрофесионалнијем
позоришту. Знамо да је Бранко Кнежевић сјајан певач, али је направио представу која може да буде на
репертоару професионалног позоришта. Људи који су играли у овој представи направили су улоге а да
ниједног трнутка не посумњате да им то није професија. Баш сам пријатно изненађен. Гледао сам многе
представе рађене по мојим текстовима, и могу слободно рећи да је ова једна од пријатнијих изненађења. Јер
ви, у сусрету са аматерима увек имате осећај да људи имају неке своје послове, који су им важнији у животу, а
да се глумом, односно позориштем, баве као хобијем. Ово је, сигурно, најбоља аматерска представа рађена
по мојим текстовима, коју сам до сада гледао.
Рађена је из велике љубави.
Да. Рађена је са великом жаром и ентузијазмом, и рађена је као да им је то једини посао на свету.
Комад, као прича, није нимало једноставан, он има неколико паралелних токова и тешко га је играти а не
прећи границу у персифалжу. Они су се стално задржавали на тој танкој линији између реалности и фикције,
нарочито прича о брату и сестри који полако тону у некакав заборав и у прошлост, и доведу ту причу до краја
који је и тужан и трагичан и смешан, као прича о одласку који је неминован за људе, али није на трагичан
начин, зато што стално носи ту дозу хумора.
Кад погледате ваш текст који је настао у неком добу 90-их, да ли мислите да се нешто променило, на боље,
на горе, да ли је човек нашао Бога, да ли је поново почео да га поштује?
Нешто се променило, нешто је постало боље, говорим сада о односу човека према вери, не у традиционалном смислу, већ у осећању оног што је најбитиније у односу према вери, а то је однос према греху. Мислим да су људи схватили да грех не води баш према добру, да више поштују цркву и реч и молитву. Нажалост, неке ствари, нарочито тај социјални и криминални миље, није се променио. Чињеница је да је скоро сваки дан, ако не и сваки, као из комада прича о злочинима, неко убијен, да се криминалци обрачунавају, пуцају, хапсе полицију. То се ниј променило и, на нашу велику несрећу, мислим да ће проћи још доста времена да се те ствари рашчисте – шта је, заправо, криминал, шта је државни криминал, шта је
криминал улице. Ово је једна лепа, добра и изузетно поштена представа.
