У аматерској култури Горњег Милановца догађај је Милановачко позориште. Тако се зове група ентузијаста, старих и младих, заљубљеника у “даске које живот значе”, одавно сабијених у подрум некадашњег дома Војске Србије, сада Дома културе који никако да откључа врата култури. Догађај је био њихов наступ на Фестивалу варошких позоришта у Пожаревцу са Ковачевићевом драмом “Доктор Шустер”. Жири овог фестивал награђује само глумачке креације, дакле, то је фестивал глумца. Наступило је пет варошких театара, и то из Београда, Сенте, Крагујевца, Пожаревца и Милановца, а најбољи глумац из сваке представе доби Штап Миливоја Живановића, некадашњег барда српског глумишта.
Онда је жири, међу пет “штапова”, изабрао најбољег и доделио му Шешир Миливоја Живановића. Тако се зове награда за лауреате фестивала. А Шешир припаде Драгољубу Драшку Обреновићу, тумачу насловне улоге у “Доктору Шустеру”. Није згорега додати да је Марија Крсмановић, још приде, добила награду за сликовиту креацију своје улоге у истој представи. Па још и то да је у ово позориште већ раније доспео један Шешир (Предраг Лошић) и две награде као и Маријина.
А сада да прозборимо нешто о театру уопште као изразу људског духа и његовом значају. Недавно у једном дневном листу, у интервјуу, наш глумац Војо Брајовић, раније и министар културе, рече: “Нација која нема театар је умрла или је на путу да умре”. Било је то, него како, јасно од како човек за себе зна. Историја савременог позоришта почиње у старој Грчкој. У својој “Поетици” Аристотел пише да се позориште развило из свечаних песама у славу Диониса. Први знани глумац и теоретичар театра био је Теспид. Године 534. пре нове ере, он је увео систем да један глумац тумачи све улоге на сцени. Писац Есхил је увео другог, а Софокле и трећег глумца. Театар и амфитеатар потичу из њиховог времена. Од тада до данас, никакви потопи, земљотреси и ратови нису могли да угасе позоришне представе – човек просто није могао без театра! Позориште је текло заједно са људском историјом, са животом, иначе се не би звало “даске које живот значе”.
Све ово написасмо како бисмо скренули пажњу друштва, локалног наравно, на Милановачко позориште. Заслужује много више него што има, што добија. У подруму уче реплике напамет и увежбавају мизансцен (сада и за Молијеровог “Тврдицу”), у подруму играју представе окружени са 40 столица за публику, стари и млади глумци “о свом круху и руху”, а све “настављајући лику на опуту”. Утолико су њихови успеси величанственији и достојнији нашега – капа доле! Али, не може се дуго трајати од нечијег аплауза, нечијег “браво” и “хвала”. За почетак извуцимо их из подрума, уредимо им пристојну сцену са које ће играти за нас и на којој ће играти други театри кад нам у госте дођу. Одрешимо “кесу за културу” кад треба помоћи да се постави нова представа, да не намичу као до сада “помоћу штапа и канапа”.
И да не заборавимо да су недавно милановачким аматерима френетично аплаудирали у београдском Звездара-театру. Аплаудирала је публика однегована на представама професионалаца. Глумачки квалитет који већ постоји и који би још придошао рађа идеју, смелу али остварљиву: оснивање полупрофесионалног позоришта у граду под Рудником. Нека половина глумачког ансамбла настави аматерски да игра, а друга половина да за глуму прима макер и скромну плату.
Колико се само средстава потроши на плате, топле оброке, регресе и још којешта за мноштво чиновника без којих би се и могло (никако културних стваралаца) у институцијама културе! А без театра се не може – учи нас историјско искуство старо хиљадама година.
Бошко Ломовић
Извор: Колумна – гминфо.рс