“Нема веће награде за глумца од овација публике, али ни бољег признања од позива драмског писца да на сцени погледа своје дело“, ако је судити по томе, глумци Милановачког позоришта, тог 19. новембра 2018. године са сцене „Звездара Театра“ у Београду покупили су све могуће награде и признања која постоје.
„Одлична представа – јаки су …“, чујем коментар две госпође, у глас, док чекам гужва да се разиђе након маестралног извођења „Професионалца“ Душана Ковачевића, у режији Бранка Кнежевића, и да одам част и почаст величини и професинализму МИЛАНОВАЧКОГ ПОЗОРИШТА
Нема веће награде од овација публике, али ни бољег признања од позива писца, драматурга и управника Душана Ковачевића за гостовање, али и ништа вредније од његове видне озарености и пуног срца након представе: „Стварно је добра представа, као да ја текст нисам писао“, у свом маниру духовито и скромно ће Душан Ковачевић. Кажем му: „Ваша дела нас воде и стазама суза и путевима смеха, али како време пролази више смо у сузи.“ Ковачевић додаје „како старимо“ и смешка се…
„Не памтим да сам оволико плакао“, један младић ће, добро је тешим се у себи (не плачем само ја у позоришту, а те вечери плакала сам као киша). И била сам толико срећна што су ми корени у Г. Милановцу и што сам одрасла у Културном центру Горњег Милановца и што ми је омиљено место био кафе „Под Тремом“ и што су ме учили и што су ми савете за сцену упућивали Предраг Лошић и Бранко Кнежевић (чијом сам изведбом била очарана), и што им на сцени верујем свим срцем, не зато што их знам, већ зато што су истински присутни, потпуни, што дишу ваздух Шекспирове, Нушићеве и Ковачевићеве сцене и пуна плућа свакоме од нас дарују, што умеју да балансирају, између емоција да пронађу склад… И између времена. Да буду и овде и тамо. И јуче и сутра. Да буду сада. И да се свако од нас нађе у кожи неког од Ковачевићевих јунака захваљујући њиховом уверењу, убеђењу које постајемо ми, или смо то одувек…
Све почиње из мрака и у мрак се (на крају) враћа. И глас отуда долази. Глас испред људи. Глас Теодора Теје Краја (одлично га игра: Предраг Лошић), директора Издавачког предузећа и песник који је написао само две књиге. И све почиње у исповедном тону. Он нерадо прима непознатог госта („Ти не знаш ко сам ја?“) који не личи на писца и носи препун кофер ствари које жели да остави Теји. Најпре бива изненађен обавештеношћу непознатог Луке (невероватног Бранка Кнежевића) о свом животу, да би потом сазнао да је Лука иследник који га је годинама пратио и зна о њему много више но што он може и да претпостави. Протекли живот искрсава и током све живљег и емоционалнијег разговора оживљава у низ невеселих ситуација, али и догађаја осветљених хумором апсурда, необичних кафанских беседа и шаљивих прича Зорана Радмиловића, које само сцена и уверљиво тумачење лика може да дочара. А глумци Милановачког позоришта то могу. Било је и јесте тако.
Јаз између иследника и његовог најпре збуњеног, а затим све заинтересованијег домаћина окончава се одласком Луке Лабана уз речи да је њихов разговор записан на сакривеном магнетофону и саветом да га прекуца као драму. Драму у животу. Из драме у животу живимо живот у драми, баш по рецепту Жака Пјера Саразака. Бранислав Нушић би рекао: „У сваком случају боље је гледати живот у позоришном комаду, него позоришни комад у животу.“ Добро је да не види отргнут штап из своје руке, са спомен обележја на београдском Тргу републике.
Од крајње мржње према Теји као непријатељу идеолошког система и спремности да га прегази колима, публика сазнаје да се Лукин однос мењао, те да је он Теји доцније био и анђео чувар који му је једном чак и спасао живот зауставивши воз из кога је Теја испао пијан. Психолошка мотивација Лукине исповести (Бранко Кнежевић – друго име за театар) је вишеструка – он више није у служби, зна да Теју поштује његов син са којим више нема контакт и спрема се на операцију чији исход није известан, па жели да Теји преда много година сакупљене записе, али не више као полицијски материјал, већ као ненаписане књиге: „Беседе“, „Приче из изгубљеног завичаја“, „Мале градске приче“ и „Сусрете и разговоре“…
Као споредни јунак у драму и на сцену „улеће“ Неименовани лудак (сигуран Александар Аврамовић) вичући да су уништили његов рукопис, због ког данима чека пријем у канцеларију Тeјине Издавачке куће. Чим угледа Луку Лабана (сусрет у погледу који је представа за себе) дошљак га препознаје, па сепрестрашен одмах повлачи… И да је представа пун погодак доказује и суптилан и хипнотишући тон Марте (уверљиве Љиљане Микетић) која заједно са Александром Аврамовићем показује да нема малих и великих улога, већ само одличних глумаца, надстварних (какви су и Бранко Кнежевић и Предраг Лошић), надреалних, надприродних, оних који нам извлаче никад потекле, скривене сузе и оних који нас враћају у смех (опомињући нас), терајући нас на преиспитивање о слободама и правима човека, на мисао и помисао о (не)истомишљеницима, идеологији која кида и раздваја породицу.
„Професионалцом“ провејава нереч између речи, празнина која ствара кнедлу у грлу, понор између себе и детета, тугу због прекинутих контаката и губитак смисла. Теја уместо да буде ужаснут открићима Луке Лабана и његовој свеприсутности у свом животу показује изненађење, па и сентименталност у односу на заборављене дане у којима нас није било, читајући потресно породично писмо (на сцени ридао је глумац Предраг Лошић)… Основни музичкитон у представи чини Шопенова„Нежност“, која очи само још више на сузе тера (али, никад тако као уз Милановачко позориште.)… У разговору хладног професионалца и бившег губитника сучељавају се ставови два сукобљена света, различитих боја, са сложеношћу живота коју је Душан Ковачевић вешто ухватио и представио, а Милановачко позориште дочарало.