Најтеже ми је да пишем о добрим представама. Нагомилају се утисци па је тешко и започети, а да то не буде “од Кулина бана“; било како било, овај приказ представе “Професионалац“ , Милановачког позоришта , заслужује увод који ће објаснити много тога што је мање видљиво у успешној представи. Еснафска правила критичара одувек су показивала и доказивала да мане у једној представи виде, мање-више, сви; а видети врлине, поготово оне које умеју саме да се сакрију, није свакоме суђено. То је посао који се не обавља на први поглед, у еуфорији завршног аплауза или у бљештавилу субјективног погледа. Стога сам сачекао да ти, варљиви, утисци слегну како бих могао да, колико-толико, објективно напишем понеку реченицу.
Позориште је током свог настајања формирало своју естетику, жанрове, врсте и подврсте. Тако данас знамо за позориште сенки, али и за пучко, политичко, сурово, физичко, авангардно, сиромашно (сиротињско), црно, кореодрамско, модерно, постмодерно, антипозориште (!) итд, итд. Поделе се могу даље творити и у склопу тих праваца, но ја ћу се определити за један правац који многи подразумевају, али га не коментаришу, а то је – поштено позориште. Без калкулација, игре “на публику“, патетике, шмире, жовијалности … При том мислим да и сваки од ових праваца (набројаних и ненабројаних) треба , пре свега, да се понаша и делује поштено.
Први пут откако се Бата преселио боговима (како су то Римљани умели лепо да кажу), на малој сцени театра “Звездара“ одигран је поново “Професионалац“ и то у извођењу једног аматерског позоришта. Шта их је то охрабрило да дођу, жаргонски речено, мечки на рупу, да пред писцем текста покажу како они читају и доживљавају овај текст? Пре и после свега – позориштна честитост, исконско поштење у приступу тексту и његовој инсценацији. Без шмире, патетике, играња “на публику“, глорификовања и митологизације, свесни да ће бити обасути поређењима и свиме што она за собом носе и вуку. Ако пођемо од тога да је поштен приступ позоришту нешто што се подразумева (али не и користи увек у том смислу), остаје да се попуни тај претећи распон назван “пре и после тога“.Те вечери представило нам се једно храбро и у својој скромности достојанствено позориште, које је за само деценију и по створило име и презиме на богатој позоришној сцени наше земље. Радећи у невероватним условима некадашње котларнице, они су, свесни својих моћи и талената, крупним корацима кренули ка изазову доказивања на уметничком простору који, осим што је природно суров, уме да буде и врло неправедан и то издашно. Редитељ се управо користио издашношћу када је кренуо у овај изазов: уз себе је имао ансамбл у коме се таленат прелива, сведеност која зна где да се заустави и сценичност која је увек корак испред гледаочеве маште.
На скромној , али функционалној сцени, редитељ (који је себи, наравно, отежао посао и тиме што је глумио у представи ( или је процес отежавања био обрнут ?) поставио је логичан мизансцен без театралног коришћења дијагонала , односно попречних кретњи. Ормар пун књига вешто је искоришћен од стране Луке за попуњавање рутинских места у дијалогу. Наравно да то ни изблиза није био кабинет какав би приличио директору и глодуру, али не заборавимо да је сав овај драмски колоплет могао да се одигра и у сиромашнијим и јевтинијим условима него што смо то (сећајући се филма) очекивали. Темељност и систематичност професионалаца ДБ (ОЗНЕ, УДБЕ) била је једнако ефикасна и педантна у свакој средини. Наравно, нећу препричавати радњу не зато што је сви знамо, већ стога што хоћу да оставим читаоцу (гледаоцу) право да је на свој начин доживи. Редитељ Бранко Кнежевић успео је у , по правилу, тешкој мисији – да глумца Бранка Кнежевића натера да не мисли о представи , већ о свом лику и о томе како да у елипсоидно заокруженом лику остави мали отвор (отворе) за дописивања и домишљања гледалаца. Аплауз на отвореној сцени доживео је потпуно заслужено јер је успео да избегне управо оно чему глумци, често, теже – патетику и преглумљавање. Од једног исечка дијалога ( а цела представа је , видели смо, један вансеријски, пун изненађења , дијалог) успео је да направи монолог и све у сали натера да се запитају како би се они понели (или – како су се понели) у таквој ситуацији. Део почетне нервозе , манифестоване кроз нешто брже дијалоге, врло искусно је савладао и кренуо усусрет партнеру и радњи у чије име се усудио да изађе на сцену. Свој лик окарактерисао је интелигентно, а поентирао је без журбе и жудње за аплаузом.
На другом крају дијалога налазио се проверени, награђивани и искусни Предраг Лошић који је , после Чеховљевих једночинки, готово намерно отишао у сенку других глумаца у ансамблу, често одано спарингујући (извините на спортском изразу) колегама. Редитељ је успео да га натера да се исправи и усправи, задајући му изузетно тежак глумачки задатак – да из потпуног контраста и различитости карактера и бића у односу на Луку, до краја представе стигне до те златне елипсе која показује да људи често, имају много више заједничких особине него што то њима на први поглед изгледа. Његова тачка без повратка био је монолог с мајчиним писмом. Многи глумци би, сместа, од тога направили параду шмире срљајући подмукло према публици, али не и Лошић; он је паметно, прецизно и стрпљиво изнео тај монолог коме је највећа награда била супротна од аплауза – тишина и замишљеност. Из истих оних разлога због којих је Бранко добио аплауз за монолог о сину, Лошић је заслужио и освојио занемелост коју је редитељ искусно и лако даље претворио у поентирање о каквом многи сањају.
Секретарица, Љиљана Микетић, скривене сензуалности, редитељски одбрањену од шаблона да на том месту треба да буду шмизле у мини-сукњи и удворичке глупаче, умела је да за своју појаву избори управо и такву реакцију публике: ми, уствари, не знамо какав је стварни однос (елегантно скривен иза персирања) између ње и шефа, али слутимо да је она врат који окреће ту главу…бар понекад. Александар Авранмовић, кога памтимо по темељним и сликовитим креацијама, пропустио је , у нервози и брзини, сјајну шансу да изнијансира (у кратком појављивању) лик професионалног сарадника Службе. Такви типуси сада се зову узбуњивачи, али народни изрази као што су цинакрош, друкара, тастер, певач, итд, много боље говоре о њима. Аврамовић је протрчао кроз сцену, без обзира што му је Лука професионално оставио могућност да се не демаскира тако лако. Ако је за утеху, ово није грешка која се не може исправити.
У великом напору да све стави на своје место у овој, можда најпопуларнијој минијатури (медаљону) наше драмске књижевности, редитељ није стигао да се посвети неким детаљима. Издвојићу оне које није тешко избрусити, уз сав ризик да упаднем у замку објашњавања посла којим се не бавим. Код оне лепе аосцијативне игре с батеријском лампом (која је требало да симулира иследничку светиљку), изостало је оправдање за појаву мрака. Музика и галама из суседне просторије није имала своју звучну кулису каква би морала да буде јер је била ненадана и технички лоше изведена. Кад већ спомињем музику, морам да нагласим : и ја волим Шопена, али завршна сцена , када се Теја баца на посао преписујући тонски запис, могла је да буде одиграна у пуној тишини. То су глумци заслужили јер су довели представу до краја без помоћних ефеката, па ни Шопен није био обавезан. Најгромогласнија би ту свакако била тишина која би стигла уз “смицање“ светла и поентирање самим крајем. У једном трактату Станиславски наводи да је глумцима, када није био сигуран да ли их је потпуно прозрео, задавао два задатка: да глуме пијанца и да разговарају телефоном. Овај тест Бранко и Пеђа би положили без икаквих проблема. Надам се да ће ова представа бити охрабрење осталим аматерским позориштима да досегну за забрањеним воћем, под условом да играју искрено. И поштено, наравно.
Драги Ивић, продуцент