Дан други
ЕНГЛЕСКА ТРАВА
Позориште се често као ђаволак или спадало умеша у живот, укрштајући путеве, понекад се мимоилазећи на разним нивоима или, једноставно, подсећајући на ону чувену античку максиму да “све што уђе у живот ући ће и у позориште“ – и обратно. Овде, у представи императивног наслова, оно пристиже на сцену само два дана после великог финала у коме су Енглези, традиционално, изневерили очекивања и остали да размишљају о томе да их цео свет сматра колевком фудбала. И ништа више. На више места сам прочитао да је реч о савременој комедији и то сам, разуме се, већ код првог гледања једне од бројних верзија овог текста, одбацио, прихватајући ту тврдњу као доказ да је све мање критичара који имају своје мишљење. Далеко лакше је савременим понављачима Ресавске школе преписати туђе мишљење и то умотати у “фенси“ обланде зване “копи пејст“, па ће то бити у измишљеној журби оправдање за све. Комад који се често игра и има своју постојану публику (без обзира на све застарелији жаргон који нико да промени) најмање је комедија. Боље речено, реч је суровој, беспоштедној , трагичној причи какву би могли многи од нас да испричају, или да, с мало више храбрости и још више драматуршког знања, преселе на папир, надајући се да ће то неком редитељу мазохисти то бити довољно. Истина је да се пред нама развија све тежа и огољенија прича, без посебног антиципирања и намигивања публици. У неким тренуцима, када падају једна по једна маска, овај текст коренспондира с најбољим сценама из “Бурета барута“, говорећи о лажном другарству, лицемерју и бруталној безосећајности.
Ансамбли се , сваки на свој начин, боре са недореченостима и предвидљивошћу текста на појединим местима. У синоћној представи можда најслабија карика био је онај који треба да предводи и води сигурном руком представу од почетка до краја, а то је редитељ. Рекао бих дасе бојажљиво држао текста, уместо да чвршће држи гумицу или маказе и избаци све оно што је анахроно, а тога има. Међутим, имао је три глумца који се могу похвалити одличном дикцијом и сценским говором. Како се ближио крај представе (који у овом случају долази готово изненада, што сматрам квалитетом), они су скидали са себе терет лојалности и све више показивали да умеју да се изборе с посејаним минама патетике. Требало је времена да се они отргну од замки текста и неодлучности редитеља. То се посебно односи на неуверљив почетни део представе. На ВГИКУ (руском пандану нашег ФДУ) када хоће да отклоне сваку дилему, (будућем) глумцу задају да игра пијанца – или да разговара телефоном. Већина заборави да се с друге стране слушалице такође налази замишљени глумац са својим репликама … за које нико није оставио глумачко време да нешто каже, због чега би разговор имао смисла и логике. Но, ту грешку код нас често праве и професионалци. Без дилеме тврдим да су глумци у овој представи били права окосница и противтежа понекад неодмереним очекивањима редитеља и писца. Владали су динамиком, поштујући мизансцен и онда када за то није било оправдања (пребрзо скувана кафа, покушај физичког обрачуна око троседа, итд). Редитељ нам није ставио до знања , нити нашао оправдање за музичку илустрацију код коришћења џоинта, која је требало да асоцира на егзотику Азије.
Да, и шта би с том енглеском травом из наслова? Кажу да се она добија тако што се засеје, а затим залива и шиша сто година. Ови момци неће морати толико дуго да чекају. Доказали су да могу да се изборе и са недостацима текста и с непотребним опрезом редитеља. За аматере више него охрабрујуће.
Драги Ивић, продуцент и позоришни критичар