Свако село има своју чаршију, па што је не би имао и један Милановац. И то још Горњи. Ипак, тужно је да, као што се каже у ођавној шпици једне домаће серије „односе године драга лица“, а да, са друге стране, тих нових, драгих лица, бива и буде све мање и мање.

Чаршија је јутрос заличила на СФРЈ четвтог маја 1980. Центар града је био „Пољуд“. Градом је прострујала вест – „Умро је Драшко Обреновић“!!! Није било потребе ништа више рећи. Није било потребе подсећати ни на биографију, ни на то кога је имао, ни шта, ни где је радио… Ма, и презиме му је мало ко поменуо, а већ су сви знали о коме се ради. И, опет су, у неверици, сви понављали оно што су гласно и јасно чули.

Милановачка чаршија је, тако, остала без једног од својих најбољих ђака, од правог „чаршијанера“, од старог „калдрмаша“, од једног од оних који је Карађорђеву улицу запамтио као што сада сви знамо за ваљевски „Тешњар“. Храпави глас, бистри поглед кроз наочаре и обавезни, препознатљиви осмех ће недостајати овом граду. Их, овом… Па, ком не би?

Замислите било коју средину, макар то био и њујоршки Менхетн, где се неко роди, живи плодоносно, искрено друштвено и животно доприноси појавом, цео живот буде ту, поред вас, и онда га, једноставно, нестане… Мала смо ми средина за такве губитке. Да имамо више таквих људи, па ђене-ђене, али, нешто смо последњих деценија све тањи са таквим, родним изданцима.

Можда смо, са годинама, сви носталгични, а можда смо и уплашени, јер, можда смо ми следећи, али, можда смо само уплашени од тога са киме остајемо, а кога смо све испратили. Шта смо имали, шта смо изгубили, а шта нам је „поделом карата“ доспело у шпил. Можемо ли иједну карту да заменимо за Драшкову? Можда се само сећамо ко је, какав, чији и колики Милановац био некада. Сада? Није ни време, ни место…

На крају филма/серије „Ивкова слава“, из кадра се бришу један по један од ликова који су чинили стари Ниш препознатљивим. „Куде је тај Ниш“? А, колики је Ниш, а колики је Милановац? Са одласком Драшка Обреновића је, сасвим сигурно, много мањи…