Како је лепо радовати се лепим вестима. А, њих има, није да их нема, и то не само у СНС продукцији, већ и даље у нашој земљи постоје људи који свој посао раде онако како би требало и како им савест налаже. Ево, рецимо, наши Делфини, ватерполо репрезентација Србије је по четврти пут узастопно постала најбоља у Европи. Такође, и „Милановачко позориште“ је ових дана, по ко зна који пут освојило награде на, ко зна ком фестивалу оваквих театара у Србији.
И, шта сад? У чему је „квачица“ за српске ватерполисте и милановачке глумце? Па, да није можда у немаштини, непоштовању оних који би то требало да препознају, па чак и у чињеници да им нико од надлежних не жели (може, хоће, треба) обезбедити адекватне услове за оптималан рад. Додуше, треба свалити кривицу са Владе Србије, као и са челника горњомилановачке Општине, јер, ако би се овим двема институцијама обезбедило све оно што је нормално и што би требало, где би им онда био крај!!!
Ватерполисти Србије на челу ресорног министарства имају свог бившег капитена, а милановачки глумци… Ај, да нас не туже… Наши најбољи пливачи са лоптом имају већ годинама систем у којем се само мењају најбољи од њих, односно, старији одлазе, а млађи долазе. И то баш долазе… Тако је и у нашем позоришту. Успостављен је систем, и тога се сви придржавају, и свима је јасно да све то даје резултате.
Наравно, и код ватерполиста и код наших глумаца има проблема. Не проузрокованих њиховим понашањем, али, ипак проблема. Немају они, наиме, никакве услове за рад. Можда ће неко, (власт свакако) рећи да је то неистина, али, дођите на пробу нашег позоришта, па да видите како се одвијају „улази у ликове“ док вода шикља у бившој котларници.
Такође, да ли је некоме пало на памет да у нашем граду организује неки фестивал попут оних на којима побеђују глумци из рудничко таковског краја, и да тако окупи крем аматерских позорница Србије? Ако, ни због чега другог, онда, бар због реципроцитета, односно, да и наши уметници имају са чиме да се подиче и да узврате гостопримство својим колегама из читавог региона. Ипак, то кошта… Колико? Милион? Много… Каже власт. Боље да дамо билтену толико да нас не пљује, боље да дамо за неки сеоски вашар исто као и за позориште, боље да на „реновирање“ сеоских Домова доводимо популарну музику, него наше глумце, који су, само по плаћању, аматери.
А, шта ћемо ако наши глумци скупе те паре, па направе фестивал? Ко ће да га отвори? Ко ће да викне „Живела Србија“? Ко ће у говору да провуче „брже, јаче, боље“? Ма, нема везе, све је исто… Ватерполисти су опет на трону, милановачки глумци су опет најбољи,… Ми смо онде где заслужујемо.