ГОРДИЈЕВ ЧВОР ЛАБУДОВЕ ПЕСМЕ
Био сам у искушењу да напишем неколико речи о фестивалу кога, поред упорности, краси још много добрих особина, па сам на време отворио каталог и поласкан (зашто да не) видео на другој страни корица мој текст с првог фестивала. Додао бих да су моји пријатељи и колеге из Милановачког позоришта једва чекали да се ово чудо од пандемије (ма шта ко мислио о њој) мало примири, па да крену онако како знају и како су нас навикли – незадрживо,темељно и, наравно, сизифовски јер то, изгледа, у драмском аматеризму Србије другачије и не бива.
Навикли смо на то да су Милановчани свесни своје вредности и квалитета. То су уочили и зналци и лаици, а највише публика. У скромним просторијама ове дружине све је мање места за трофеје, дипломе и друга признања, а у каталогу се може видети све више пријатеља културе, фестивала и ове трупе којој скромност (осим услова за рад) , све мање пристаје. Међутим, када помислите да су се усталили на врху и да их од спавања на ловорикама одвраћају само нове обавезе, стиже представа која задире у најдубљи ентитет позоришног бића. Креће безазлено и обећавајуће, бар нама који знамо колико Чехов воли глумца и како глумци кад-тад нађу пут до оних решења које он антиципира. Али! “Лабудова песма“ у замислима великана српског глумишта, Бранка Кнежевића, не задовољава се “само“ коректним тумачењем текста и аутора који је узор и непобитна инспирација многим писцима, било као цитат, било као лепа, удаљена реминисценција. Дискретним уплитањем другог глумца, чак и површнији гледалац с лакоћом схвата да се (у тумачењу човека који је , редитељ, сценограф, драматизатор и глумац, дакле више него ауторски посвећен човек) већ у првом слоју Кнежевић добронамерно смеши, намигујући Роналду Харвуду и његовом двојцу у “Гардероберу“, подсећајући на то да смо сви ми Чеховљева деца. Била би то, и остала, само досетка вредна пажње, да није реч о коперниканском обрту у композицији комада!
И сам сам се питао (јер представу нисам до сада гледао), како је Бранко успео да споји Чехова и Платона. Уследило је генијално једноставно решење, оно због кога смо за сва времена заволели нашег професора с ФДУ Драгана Клајића, који је нашој генерацији посветио чак и један позоришни репетироријум, скромни и драгоцени календар позоришта кроз историју. Он нам је предочио веома ретку драмску ситуацију – театар у театру, где се помоћу инкапсулиране радње позориште представаља њим самим, на сцени. Одједном Чехов постаје идеалан за управо такву радњу. Уместо лабудове песме (за коју сви знамо шта симболише) добијамо Гордијев чвор позоришта! Две ситуације, два времена, две епохе , уместо да се “развежу“ неким позоришним мачем, откривају досетку која нам сугерише како се све може дописати Чехов, без трикова и баналности. Пред нама оживљава у својој драгоцености и искуству, до пре неколико тренутака отписани, олињали и разочарани бивши човек, пред којим чак и један отрцани сценски радник једва суздржава свој подсмех, трпајући у исти кош пијанство и животна разочарања некадашње величине. Креће једна од најделикатнијих позоришних минијатура, “Одбрана Сократова и смрт“,која је сама за себе, такав изазов да су је веома мало глумаца до сада представили…а Бранко Кнежевић, с лакоћом инкорпорира Сократа у чеховљевску животну причу, тумачећи га као да се налази на великој сцени МХАТА и да се бори за аплауз, разумевање и наклоност најстроже публике на свету. Да, то што смо гледали вечерас било је позориште у најлепшем смислу речи; трагалачко, провокативно, проницљиво и изазовно. Нема гледаоца који се није уздржао да размисли о порукама које је Сократ нештидимице и уверљиво, често езоповски, делио и капом и шаком са сцене.
Драги Ивић, продуцент и позоришни критичар