Да ли је стваралачки опус одређеног драмског писца комедија или драма? Ово питање често стоји пред позоришним теоретичарима од Шекспира преко Молијера до Чехова, па и до наших дана, до Душана Ковачевића. Да ли су њихова дела драме са елементима комедије или комедије са елементима драме? Станиславски, који је постављао на сцену драме Чехова, сматрао је да су то драме, што је изазивало честе сукобе између њих двојице. За своје драме Чехов је доследно и упорно говорио да су комедије. „Тиме жели да нам поручи, да нам укаже на баналност трагедије својих ликова, на чињеницу да су њихови животи и судбине, ма колико у датом тренутку деловали озбиљно и важно, заправо само епизода и делић света који нас окружује, делић довољно ситан и занемарљив као и судбина сваког од нас“, каже проф. језика и књижевности Јасмина Димитријевић. Све се то јасно уочава и у целом стваралаштву А.П.Чехова. Можда ту и лежи одговор на питање – драма или комедија. Јер, код Чехова нема до тада уобичајене радње, заплета, драмских сукоба, страсти, очекиваних расплета. Све је потиснуто, утопљено, посуновраћено у свакодневницу, у наизглед равнодушни ток догађаја без драматичних узбуђења, препуштања уобичајеном току и поретку, где ликови „трпе“ стања у која су их довеле околности на које не могу да утичу. „`У драми се ништа не догађа`, рећи ће вам можда неко … Одговор лежи у чињеници да Чехов пажљиво и вешто успева да све крупне и важне догађаје остави иза позорнице, односно ван текста, и о њима сазнајемо из разговора који се одвијају на сцени… Ми у животу не видимо увек све и свакога у свим тренуцима, зашто бисмо видели у драми, која је само приказ живота? А Чехов је настојао да у његовој драми све буде као у животу. Због тога што их писац поставља у баналне ситуације, а и због тога што они себе схватају преозбиљно – Чеховљеви јунаци су комични ликови“, каже професорка Димитријевић. Али, код Чехова препуштеност није предаја, она је борба, споља скоро невидљива. Супругу Олгу, која припрема улогу Маше у „Галебу“ сам Антон Павлович саветује речима: „Не прави тужно лице ни у једном чину. Срдито да, али тужно не. Људи који одавно носе несрећу у себи и који су се навикли на њу, често звиждућу и често су замишљени. “ Чехов као Шекспир“, каже професор драмтургије Јован Христић, „створио је свет који се не може свести на једно осећање, једно расположење и једну идеју.“ Своје идеје Чехов саопштава сажето, често само у једној реченици. Редитељ Дејан Мијач пореди Његошев стих: „Шта је човјек, а мора бит` човјек“ са Чеховљевим стваралаштвом. „Колико је неуништива егзистенција“, каже Мијач, „и колико је велика патња која произилази из захтева да се буде човек“. Зато су Чеховљеве драме и приповетке свеприсутне и по дубини и по ширини времена и простора све до данас – можда више него икад. Кроз та стања пролазе и Попова, Смирнов и Лука у МЕДВЕД-у, Њухин у О ШТЕТНОСТИ ДУВАНА, Мурашкин и Толкачов у ТРАГИЧАРУ ОД НЕВОЉЕ, Степан и Наталија Степанович и Иван Васиљевич у ПРОСИДБИ – ликови у ЈЕДНОЧИНКАМА А.П.Чехова.

2015.

МЕЂУНАРОДНИ ПОЗОРИШНИ ФЕСТИВАЛ „БЕСКРАЈ 10 КВАДРАТА“, ПРОКУПЉЕ

• ПОГОЛЕМ ХИСТРИОН, ОДЛИКА, признање за другопласирану представу на фестивалу
• ОДЛИКА БИЉАНИ КНЕЖЕВИЋ за најбољи костим на фестивалу
• НАГРАДА „ДУШАН ХАЏИ МАНИЋ“ за најбољу епизодну улогу Ивана Ивановича Толкачова
• НАГРАДА ПУБЛИКЕ за исту улогу.

2014.

X СУСРЕТИ ВАРОШКИХ ПОЗОРИШТА СРБИЈЕ „МИЛИВОЈЕВ ШТАП И ШЕШИР“, ПОЖАРЕВАЦ

• ПРЕДРАГ ЛОШИЋ, „МИЛИВОЈЕВ ШТАП И ШЕШИР“ највредније глумачко признање на сусретима, за улогу Ивана Ивановича Толкачова
• ДРАГОЉУБ ОБРЕНОВИЋ за сликовито креирање лика Ивана Ивановича Њухина у истом комаду.