Комедија „Госпође министарке“ је преуређена Нушићева „Госпођа министарка“, на тај начин што су поједини чинови из епохе о којој Нушић говори, примењени у садашњем времену.

Нушић у предговору своје комедије објашњава да „…Сва једноставност „Госпође министарке“ лежи „… у малим срединама, које се не одвајају од оне равне линије живота…“ где „…нема догађаја, нема емоција, нема сензација.“ Ето, каже Нушић, „Из те и такве средине ја сам узео за руку једну добру жену и добру домаћицу – госпођу Живку Поповић – и изнео је нагло, неочекивано и изненадно, изнад њене нормалне линије живота. Такав један поремећај на теразијама живота кадар је учинити, код људи из мале средине, да изгубе равнотежу, те да не умеју да се држе на ногама.“

Многи критичари сматрају да је Нушић својим укупним делом, а нарочито комедијама, исмејавао малограђанског појединца и „малу“ средину. Пре бих рекао да је смехом само олакшавао и подвлачио трагику миљеа у коме сувопарна, уштављена свакодневница, у којој се ништа не мења и у којој се ништа и не може променити, подједнако меље појединце и „малу“ и „велику“ средину заражену копрцањем у самодовољној и самозадовољној духовној празнини. У којој се, када неко искочи из те колотечине „неочекивано и изненадно“, догоди то што се догаћа, по правилу не само Живкама, него свима који немају храбрости, воље, знања и енергије да околности тј. навике и начин размишљања мењају и на личну и на корист средине у којој живе.

Када то изостане, цео један народ, који не размишља, не учи, не извлачи поуке, вековима може да поставља питање: „Зашто се ово нама догађа“ или „Како је могуће да се ово нама догађа?“, а да не налази одговор.