Реч редитеља

„Малочас, кад сам се пробудио, тамо у гардероби, осврнуо сам се иза себе и имао сам шта да видим: шездесет осам година је остало иза мене и ја сам први пут угледао… старост… старост, мој Никитушка… ја сам своје отпевао…“ 

Тако о својим годинама с верним шаптачем Никитушком размишља времешни глумац Светловидов, који се после представе пијан буди у гардероби пошто су сви отишли, закључали позориште и заборавили да пробуде старца и одвезу га кући. 

О кончини и учињеном размишља човек од постања – да ли је  таланте дароване од Господа умножио или их је закопао и неискоришћене вратио. 

„Скажи ми Господи кончину моју“, пева псалмописац Давид. Светловидов, тј. Чехов, додирује вечност кад каже „Где има талента, где има уметности, ту нема ни старости ни болести, ту ни смрт чак није страшна“, као да каже: „ Нема живота без дела, а ни смрти са делима?“, а свети апостол Павле: „Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи“ (Кор.13, 1). Сократ му се у Одбрани „придружује“ речима: ..За добра човека нема зла ни у животу а ни после смрти, а богови не одбацују дела његова…“, и: „ … Та ја ништа друго и не радим него непрестано обилазим вас, и млађе и старије, и саветујем да се не старате за благо и тело, него за душу да вам она боља буде. И учим да се врлина не рађа из блага него из врлине да се рађа благо и сва остала добра човеку како у јавном тако и у домаћем животу…“   

Владика Петар Петровић Његош се са ловћенских кршева дубоком вером објављује Господу (Тестаменат):  

„Ја на Твој позив смирено идем  

или под Твојим лоном вјечни сан да боравим  

ил` у хорове бесмртне да те вјечно славим.“  

Човек – то су дела. 

Добра дела. 

Она смрт побеђују.  

 Бранко Кнежевић