„Нисам учинио више зла него што сам морао.“

Има ли искренијег, одлучнијег суочавања, преиспитивања трагике сопственог живота, исповести и молитве за опроштај, него у реченици коју у драми „Професионалац“ Душана Ковачевића изговара Лука Лабан, „полицајац пре времена, после тридесет година псеће службе најурен у пензију…“, зато што је „постао близак идејама проблематичних људи“, за то што је „фотокопирао и износио поверљиве списе“, и зато што је „дружећи се са уметницима постао пијанац“

Морао?

Кад све прође, кад дође време свођења рачуна са сопственим животом и сопственим образом, кад се над главом укаже бесна балава звер онога „што је морао“ и „оног што није морао“, кад све идеје и идеологије којима је веровао открију своје фарисејско лице, иза кога стоји, а због сопствене немоћи и недостојанства, само црвоточива, потуљена потреба да се над човеком влада, пред тим препаднутим човеком остане само једна реч „морао“.

Морао?

Кад човек схвати да ништа није „морао“, да је одлуке доносио сам, без обзира на морања и принуде, сам, по сопственој слободи, онда се пред њим укаже сва беда и јад, бездан сопственог ништавила и бесмисла, јер схвати да ту слободу није ни имао, да је сам себи је укинуо, препустио другима и прихватио да живи зато што „мора“.

А није морао.

А нисмо морали.

Онда није чудо што из дубине утробе, без суза риче потреба да се вратимо међу људе:

„Реци му (сину Милошу), да смо се растали ко људи… Ето.“