Човек који хоће да понире у дубине своје душе од вајкада себи поставља питање: како ме виде други?

„Силвија“ је комад који не даје одговор на ово питање, већ, кроз свакодневницу пса и човека, суочава човека са тим питањем. У овом случају пас је огледало у коме смо угледали сва наша лица и наличја, и тако нам омогућио да се замислимо над оним над чим смо мислили да не треба да се замислимо, умишљени да све одговоре знамо, да смо беспрекорни, да делимо неограничене количине љубави (па се, чак, запитамо: „да ли добро  љубав толико делити“, а једино што се умножава кад се дели је – љубав), не размишљајући да ли је та љубав условна – да служи као средство да се управља и влада другима али и лече сопствене слабости којих нећемо да будемо свесни.

И, тек кад се појави биће које безусловноволи, онда схватимо.

Ако схватимо?