Ово је сасвим зрео ансамбл и веома је занимљиво да аматери играју такав пробран репертоар. Чујем да су
услови у којима раде јако лоши и мислим да је то велика штета, најпре за град, а и за њих.
„Доктор шустер“ је занимљив текст, као и сви Ковачевићеви текстови. Спада у текстове који су прворазредни,
комуникативни и, што је најважније, долазе нова времена, а текст фукционише као да је сада написан.
Погледао сам представу, вечерас, после 18 година, и морам да признам да ни у једном тренутку нисам имао
утисак да глумци Милановачког позришта нису професионалци. Уигран ансамбл који представу чува, и радост
којом то ради је видљива на сцени. Заиста ме радује што сам вечерас био овде.
Редитељски, овај комад је слојевит и Бранко Кнежевић се заиста, како то и приличи, држао текста. И урадио је
добру, комуникативну и актуелну представу. Ова представа има две врсте поремећености. На једној страни
имамо Николу Коса, који је био и шустер и доктор, који је сада у некој врсти деменције, дакле у једном
посебном стању где не распознаје најбоље реалност. А живи у свету који је апсолутно изашао, што би рекао
Шекспир, из зглоба, у свету који је луђи од лудог човека. Тако да, на моменте, Никола Кос говори мудрости, а
све што друштво око њега ствара је лудост. У тим преплетаним прожимањима лудила, индивидуалног и
друштвеног, могли смо да се замислимо о друштву коме је потребна помоћ, јер је то лудило превише и за
човека, а камоли за целу заједницу.