КО О ЧЕМУ – ШЕКСПИР О НАМА
“С глупошћу треба живети у добрим односима“
Виљем Шекспир, човек чије се име писало на 26 различитих начина, не престаје да
инспирише и иритира театрологе, синеасте и историчаре уметности. Несуђени писац (у Лондону је почео
као послодавац дечака који су паркирали кочије гледалаца), најпре је глумио и организовао спектакле, а
затим, када је видео да је уносније писати него се прегањати с пиратеријом и ауторским правима, почео и да
пише. Остало је, како се то обично каже, историја. Као што је он трагао по миту, фантазији и прошлости,
тако и данашњи аутори трагају по мотивима који их из Шекспирових комада доводе до наших дана.
“Ратови звезда“, “Прича са Западне стране“, “Крвави престо“, “Мој приватни Ајдахо“, “Ран“, “Забрањена
планета“, и други блокбастери сведоче о томе да је добри Вили био на правом путу, као и они што су га
пратили. У тај корпус спада и један од најпопуларнијих текстова југословенског драмског простора,
“Представа Хамлета у селу Мрдуша Доња“ , како гласи пун наслов (често заборављан), који је доживео и
своју филмску верзију. Позоришна их је доживела стотине и један је од најигранијих текстова и међу
аматерима и међу професионалацима. Мора се рећи да је тај текст и тада (а изгледа и сада) био на ивици
марице када је реч о друштвеној критици. Ослободиоци су били прилично осетљиви на сваку врсту
критике, посебно оне која је доводила у питање њихову добру намеру да у народ унесу културу, образовање
и напредак сваке врсте (под условом да мислимо на исту врсту напретка). Иво Брешан је езоповским
језиком своју сатиру усмерио свесно према нарастајућем волунтаризму, незнању и некомпетентности и због
тога је био омиљен код слободнијих позоришта и редитеља. Сетимо се његових комада “Свечана вечера у
погребном предузећу“ и “Нечастиви на философском факултету“ па ће бити јасније с колико опреза је
морао он, и не само он, да ствара и говори о ономе што је мислио да је морало да буде боље.
То је полеђина онога на шта је наишло ово позориште. Искусна, зрела екипа са Уба
веома амбициозно се дохватила текста у коме, на први поглед, нема тајни и у коме ништа није нерешиво и
тешко. Писац није шкртарио у дидаскалијама, али није ни отварао све карте. Послушао је струку и свој дар
и то спојио на радост театра. Радост нас, сведока овог фестивала, јесте у томе да први пут гледамо и
ансамбл представу, нешто што се (зашто, то је дуга прича) у последње време избегава чак и на
професионалним сценама. Један од комада у коме нема ни најаве од срећног краја нуди и редитељу и
глумцима много могућности да се искажу , без великог ризика да погреше. Ликови су прецизно
карактерисани, ситуације су јасне, слутње су логичне, а глумци нису у искушењу да се боре с или
провидним решењима. Добро написан комад тражи да се коректно одради, а остало ће се већ некако домоћи
публике, што најчешће и бива. Ретки су ансамбли у којима је енергија мушког и женског дела добро
распоређена као код Убљана и пред нама дефилују зрели глумци, педантни извођачи али и креатори
редитељских идеја, уз део статиста за који нисам нашао велико оправдање (осим да су представљали
прикупљену публику). Влада Тасић искусно је осликао, чак цизелирао, лик бескрупулозне битанге. Воја
Раонић је, опасно крећући се ивицом карикатуре, највише помогао редитељу у тренуцима када се “отвара“
представа, а најбољи глумац вечери, Милан Марковић, несуђени Хамлет, најцеловитије обрађен лик ове
представе, јесте неко ко је успео да се издигне из опште галаме и шаренила, не капитализујући јевтино
своју породичну трагедију. Поред њих, треба издвојити и увек шармантног Александра Тадића који је, у
било ком облику и лику, потврда солидности овога позоришта, готово камео појава. Осим Невене
Михаиловић, која је могла опуштеније да приђе свом лику, женски део ансамбла с лакоћом је одиграо
опајдаре од сорте, каквих има свуда…
…Да, али: оно што је од почетка изгледало као неспоразум, до краја је остало у сфери упитаности; да ли је
редитељ баш морао толико временски, тематски и месно да лута и да се тражи? Зашто није поставио
координате представе и фиксирао их тако да знамо где се то, коме, и када дешава? Лутање кроз смисао и
поруке почиње “Свиленим концем“, наставља се шумадијским колом, интерлудијумима са певањем;
председник је час друг, час господин, однекуд израња задруга, откупи, друштвена одговорност, присила,
демократски избори и председник кабадахија, страни плаћеници, поцепан балон поред лаптопа и мобилног
телефона, блесаве перике, итд, итд. Сценографија је функционална, али недовршена, а костими
произвољни. Мештани су представљени као домороци оковани својим системом вредности и само њима
знаним симболима. У том галиматијасу тешко је било и тражити језик Билогоре или Далматинске Загоре.
Редитељска решења су гледаоце више збуњивала него што су за собом носила тајни кључ неког читања које
нама није било на први поглед јасно и видљиво. Као када играч билијара први ударац распали из све снаге –
па шта буде…А буде карамбол и понеки случајни погодак. Рекао бих да је оно што је редитељ желео и оно
што је постигао у иманентном раскораку, како са његовим тежњама, тако и са основним порукама текста за
који смо већ утврдили да нема много тајни. Штета, јер је пропуштена прилика да веома расположен
ансамбл у природном ритму и разумевању донесе ову представу. Зашто је на овакав начин потрошена
енергија једног од најзрелијих српских ансамбала, остаје отворено питање. У том смислу тешко је и
анализирати друге елементе представе, јер кад се уђе у погрешан воз све су станице погрешне. Остаје и
дилема због чега је тако важну улогу, као што је улога учитеља, доделио глумцу с говорном маном, али то
није једина упитаност везана за нека редитељска решења којима је тешко наћи покриће и оправдање, а да се
ситуација не закомпликује додатно.
Како вам драго, што би рекао Шекспир. Публика је уживала јер је фестивал обогаћен још
једном ревијом одличних глумачких остварења, а против тога нико нема ништа против, па ни ова ,
осведочена цепидлака.
Драги Ивић, дипломирани продуцент