Углавном говоримо о представама (припремама и извођењима), плановима, гостовањима, глумцима, фестивалима и наградама. Дуго сам размишљала да би можда људима било интересантно да сазнају нешто и о раду људи који се не труде да буду у првом плану, а који иза кулиса и рефлектора сцене марљиво раде и доприносе магији нашег позоришта. С обзиром на то да је Влада Републике Србије наложила строгу изолацију, то ми је оставило више времена, поред редовних обавеза, укључујући и темељно прање руку, да се позабавим овом темом и направим причу са важном кариком ансамбла, синонимом за костим и стилизацију, нашим костимографом Биљаном Кнежевић. Подсетићу вас да је Биљана Кнежевић награђена за најбољи костим на Међународном фестивалу варошких позоришта ,,Бескрај десет квадрата“, у Прокупљу, 2015, 2016, 2017. и 2018. године. Осмислила је костиме за представе ,,Једночинке“, ,,Тартиф“, ,,Тврдица“, ,,Доктор шустер“, ,,Кофа је бушна“, ,,Двокрилац“ и ,,Женидба“, ,,Професионалац“, ,,Госпође министарке“, ,,Силвија“, ,,Мила“ и ,,Госпођина мајка је умрла“. Посматрајући годинама њен рад, неисцрпну енергију, љубав и пажњу коју нам дарује кроз своја дела, а држећи се веома скромно у свему томе, прошле године сам дошла на идеју да у току нашег фестивала (Међународни сусрети варошких позоришта ,,Таковске цвети“) направим изложбу њених креација. Изложба ,,Када костим говори…“ је била тек мала збирка бисера те креативности, одабраних костима, па смо одлучили да овакав тип изложбе уврстимо као стални део пратећег програма фестивала и наредних година. Биља и није била нарочито одушевљена да овај мали пројекат почнем са њом, вешто ме је заобилазила, али сам је напослетку убедила да ми одговори на нека питања.

• Колико дуго радиш као костимограф у Милановачком позоришту и како је дошло до сарадње?

Као костимограф у Милановачком позоришту радим од 2013. године. До сарадње је дошло сасвим случајно, када ме је редитељ Бранко Кнежевић замолио за савет. Знајући за моју наклоност ка детаљима и љубав према стилизацији епохе, довео ме је у шах-мат позицију и од тада сам се упустила у авантуру познату као Милановачко позориште. Моја првобитна идеја је била да радим само на ЈЕДНОЧИНКАМА А. П. Чехова, међутим сарадња је уследила и на наредним пројектима.

• Колико је, по твом мишљењу, костим важан део сваке представе?

Костим је јако важна карика у свакој представи. Он дочарава време, стање и ситуацију у комаду. Али, костим сам по себи нема сврху, сем оне естетске, он тражи глумца који ће да га ,,оживи“. Често говорим да добро урађен костим ,,ради“ за глумца који га носи. Такође, дешава се да када дође костимска проба оживе и сами ликови, као да им костими дају неки последњи печат након свих проба. После таквих вечери мирно спавам, значи да је мој посао добро урађен.

• Пошто јако добро знамо какви су услови у којима ансамбл функционише, и на које начине се позориште довија да обезбеди све потребно, колико често импровизујеш у креирању?П

Импровизација и машта могу свашта, колико год то клише звучало. Рецимо, када смо радили на комаду ,,Тврдица“ (Ж. Б. П. Молијер, режија Бранко Кнежевић) требало је стилизовати четрнаест костима. То ми је био највећи изазов. Направити костим без чипке, која је главни елемент одевања 16/17. века деловало ми је немогуће, а средстава није било довољно да бисмо приуштили такво задовољство, куповину тако скупих материјала. Комбинацијом мебл штофа и тила, који имитира вез дошли смо до очекиваног резултата.

• Да ли више волиш епоху или модерне комаде и зашто? Шта представља већи изазов?

Епоху! За нијансу више уживам када радимо такве комаде. Много се научи о времену у којем је радња смештена, а свако време има неки свој печат, било да је 16. или 20. век. Тај неки печат је потребно ,,нашити“ на костим да би деловао што аутентичније. Додавањем одређених детаља понекад правим интригу. Рецимо, лик Клоде, у Молијеровој ,,Тврдици“ је лик слушкиње, жене нижег сталежа, којима је у том времену било изричито забрањено да носе чипку, она је била резервисана за даме вишег сталежа. Клода има чипку, која она дискретно показује Ла Флешу подижући своју скромну сукњу. Била вишег или нижег сталежа, она је као и свака жена, воли фине материјале на себи, као својеврстан изазов.

• Колико је тешко пронаћи адекватног кројача за оно што осмислиш? Колико је важна та комуникација између вас?

Јако тешко! Ви дођете са идејом која не постоји у ,,Бурди“ и ту крећу муке, објашњавате, цртате… А када је епоха са прегршт детаља на костиму, онда је то још теже. Имала сам велику срећу да пронађем особу која непогрешиво разуме шта желим, Надицу Симић. Она је стални члан ансамбла, можда јој је зато лакше да ме прати, мада морам да признам да је некада због мојих идеја имала ноћне море

• Како се припремаш када треба да осмислиш костиме за нову представу, приметно је да мислиш о сваком детаљу?

Разговори са редитељем су основа, након тога читам и читам и полако крећем у авантуру. Не знам да ли баш сваки пут ,,погодим“, било је ,,бесних“ ноћи… Некада немате скоро никакве изворе, дешавало се да на основу фотографија музејских експоната измаштам како би требало да буде стилизован одређени лик.

• Да ли је тешко сарађивати са глумцима, имају ли они, некада, своје захтеве?

Костим је средство које мора да служи глумцу, он у њему ради, тако да водим рачуна и консултујем се са њима. Због потребе улоге костим некада буде тежак, захтеван, али то је позориште и то наши глумци одлично схватају и од њих добијам позитивну повратну информацију.

• Огледало твог рада су бројне похвале, награђивана си више пута. Да ли ти то даје подстрек за нове креације?

Свакако да пријају, али та признања скупљају прашину негде у витрини. Далеко је веће задовољство када видим како ти костими ,,живе“, из представе у представу, када служе својој сврси, а то је да глумци у њима што верније публици дочарају своје ликове. У тим тренуцима ја сам спокојна и срећна. То је далеко важније од сто диполома закуцаних на неком зиду.

• Из које представе су ти најдражи костими и зашто?

Из ,,Једночинки“ јер ми је то била прва представа на којој сам радила. Сходно тадашњој ситуацији нисам могла да их украсим онако како сам првобитно замишљала, па сам их прошле године дорадила и, надам се, уткала у њих печат Чеховљевог времена.

Биљана, у име целог ансамбла хвала ти што си са нама и хвала ти у моје лично име за онај позајмљени венчани шал док сам играла Маријану у ,,Тартифу“, тад си ме још научила важности детаља, да сваки од њих има своју причу и да је као такав неизоставан, у позоришту, а и у животу.
Разговарала Даница Вучетић, глумица и организатор Милановачког позоришта