КАРОЛИНА НОЈБЕР
У висинама се не лети у јату

Волим позориште. Тако бих започињао сваку мисао и сваки текст после оваквих
представа. Небојша Ромчевић доказао је да је могуће бити професор и писац, а да обојица буду на добитку
– као и драмски простор коме су се посветили. Текст који је прави омаж позоришту, али и добро утемељена
студија карактера, нарави и судбина, проговорио је о ветрењачама, изгубљеним биткама, вечитој капици са
звончићима суђеној дворским лудама, маскама и шминки коју понекад замрљају сузе. Против каквих
демона су устале Каролине овог и оног позоришног света? Откад је Теспис одузео право анонимности хору
и увео првог глумца на једном од агона, глумци су ти које се непрекидно и грчевито боре (до данас то траје,
да се не заваравамо привидом демократичности и отворености ) за своје место не само на сцени већ и под
сунцем. Позор је место где су играна приказања, али и вршене смртне казне, сакаћени људи, обзнањиване
вести, продавано робље…Глумец на руском значи спадало, онај ко се кревељи, смеје другима; у граду
Лондону, унутар лимеса, биле су дозвољене само позоришне дружине дечака, а прве позоришне зграде
дизане су ван домета тешке руке правоверних и примерних грађана. У распарчаној Немачкој Каролине
Нојбер, Гете пише “Правила за глумца“ и при том користи цртача који ће, по лику тада познатог глумца
Ифланда, прописати како се шта има играти и који гестови шта значе. Исти тај Гете ће, после 13 година
вођења позоришта у Вајмару, код Карла Августа, војводе од Сакс-Вајмара, напустити без речи управничко
место. Разлог? Војвоткиња је увела , мимо његовог отпора, пудлице у позориште. Могло јој се. Познато?
Синоћ је овај фестивал обогаћен целовитом, изванредно темперованом представом, а сјајна публика
награђена је за верност и стрпљење . .Глумаца је било свуда, па и када их је било само двоје на сцени и све
су стизали, па овом приликом сцена није изгледала ни превелика ни празна, како је то умело да бива
појединих вечери. Као што се “Шопаловићи“ не почињу без Дропца, тако се и ова представа не почиње без
Каролине, а њу је надмоћно, без пада и грешке, изнела и донела Наташа Роквић, на нивоу и у стилу којим
би се поносили професионалци. Она је позоришну срећу ухватила за гушу уместо за вео, али тако да сви
буду срећни, а да само она не буде задовољна тражећи све више…А свој лик је кроз представу пронела у
зубима, користећи сва дозвољена изражајна средства, дишући са сценом и уз њу. Дискретан корак за њом,
тачно онолико колико је одмерио писац, ступао је Валентино Ољача, одајући почаст својом жртвом свему
ономе што у позоришту вреди – љубави, лојаности, постојаности и – ефемерности. Све оно што је у својој
експресији урадила Наташа, Валентино је пропратио , дискретно али недвосмислено. Вреди издвојити и
минијатуру Марије Вајнер, као и сурово животни лик Хансвурста у тумачењу Зорана Живковића, те лепу
појаву оца и кћери на истој сцени, Дејана и Јелене Милошевић. Дејан је део своје сценске пажње уступио
Каролини и није погрешио.
Представа је прави поклон фестивалу и ефектно завршава такмичарски део. Оно што себи у њој морало и
могло да буде боље везано је за редитељски поступак. Без обзира на то што је комад писан фрагментарно,
остаје, с правом, упитаност – да ли је могуће да српски редитељи немају решење за комад с бројним
променама? Зар мора баш све да се одвија у мраку или полумраку, сецкајући радњу, тумарајући,
одузимајући ритам и представи и гледаоцима? У дужим пасажима видело се да не мора. Значајна примедба
мора се изрећи и на довршавање представе. Познато је да представа може да има више почетака, али само
један крај. Због чега он није уследио после монолога Каролине? Да ли је редитељ био ипресиониран самим
текстом или је нешто друго по среди, добро би било да се тиме више позабави.
Дозволите овом критичару и једну личну примедбу: био сам учесник и сведок када су покретачи овог
жилавог и агилног позоришта пре четири деценије, тада почетници, свој разлог постојања нашли у
представи “Просјачка опера“, у време када су љубимци буџета били фолклор, радници-сликари, песници
лирике жуљевитих руку, итд. Сада, захваљујући том вирусу, имамо једно светло место на позоришној
слици наше земље, градић који има два фестивала (!). Они имају енергију да трају, а немају намеру да
стану. У том поларитету имања и немања треба видети шансу аматерског глумишта да преживи. Они су је
видели. Надам се и ви.

Драги Ивић, дипломирани продуцент