ЕТО МЕНЕ, ЕТО ВАС…

Појавио се скромно, без великих речи, обећања, претензија. Припреман у
тишини и благој неизвесности, али одлучан да се догоди. Много тога је било против њега или бар
отежавало околности да све буде како је жељено, али он се решио своје чауре, пробио и опне и лед
и раширио своја крила. Као његов славни претходник пре два века, обратио се јавности и обзнанио
да је стигао, да је ту, да смо сви ту , и да магија може да почне.
Да, још један фестивал у нашој земљи охрабрио се да се појави и крене , уз сабраћу и
истомишљенике, с божјом помоћу, против свега онога што већ трећу деценију нагриза, еродира и
стално угрожава свеукупно културно биће, духовни и језички простор српства и словенства. Уз
божју помоћ? То није само узречица којом би се лакше раздрмале и поткрепиле ствари. Управо је
у представи “Каролина Нојбер“ један од глумаца, разоружавајући искреношћу и себе и публику,
рекао: “Боже, сад нам помози, а сутра нас заборави…“. Сутра ћемо се, већ некако, снаћи…

Одакле ми право да пишем (говорим) о фестивалу на коме сам само један од
критичара ? То наводим не као игру речима, већ као објективну стварност – сваки гледалац је
критичар сам по себи, с правом да суди и просуђује, без обзира на ниво знања и спремност да га
искаже. То право и даје дуговечност позоришту. У мом професионалном искуству и знању , у
оперативном и активном статусу, налазе се четири фестивала: Глумачке свечаности “Миливоје
Живановић“ (одржан 24 пута); сусрети позоришта Подунавља и Поморавља “Живка Матић“ (њих
11), сусрети варошких позоришта Србије “Миливојев Штап и шешир“ (јубиларних 15) и
“Виминацијум , митови стари и нови“, један. Дакле, 51 оперативно спроведен фестивал, од идеје до
реализације. Ако узмемо у обзир да је на сваком од њих одиграно по шест представа, аритметика
каже да сам на тим фестивалима дочекао и испратио 306 представа. У тај збир не рачунам (а
свакако би требало ) и учешће у бројним међународним и домаћим фестивалима као члан жирија,
затим регионалне смотре драмских аматера, итд, итд. Све у свему, ако и личи на хваљење, нека ми
читалац не замери – ово јесу факта и некакав разлог (да не кажем алиби) да могу мирне душе и
савести, са становишта струке, професије и науке да проговорим о још едном фестивалу чији сам
сведок и учесник – “Таковским цветима“. Ако чак неко мисли да искуство , као такво, није само
себи ни довољно ни потврда (с чим могу бити сагласан јер искуство јесте варљива категорија, у
зависности од тога како је стицано), додао бих да сам у самој струци преко четири деценије.
Шта је свим овим фестивалима (и овим које сам покренуо , директно или као члан креативног
тима, и онима где сам био гост) заједничко? Заједнички су проблеми! Најкраће речено – правити
фестивал јесте озбиљан, тежак и захтеван посао, чак и да нема никакве конкуренције, ни
временске ни просторне, ни тематске! Много тога је против организатора и марфијевски је
спремно да закочи посао и огади вам сваку помисао да ћете успети. У дефиницији облика дифузије
културе фестивали припадају мултимедијалним комплексним манифестацијама, дакле теже да
имају што више различитих облика на релативно малом простору и у кратком временском
раздобљу. Поред представа (које су саме за себе изазов јер се ради са живим људима који зачас
могу да се разболе, посвађају, одустану, направе глупост са саме сцене, дођу индиспонирани, итд),
ту су и промоције, изложбе, књижевне вечери, ауторски сусрети, билтени, медија-план, логистика
(смештај, транспорт, исхрана, папири, уговори, новац, итд, итд), спонзори који дају мало а траже
много…При том се бавимо само организацијом у строгом смислу те речи, а главни разлог
покретања фестивала – његов естетички циљ, подручје које он покрива, остаје као питање свих
питања, conditio sine qua non, нешто што ће позоришној јавности ставити до знања да не правите
још један фестивал ради фестивала, већ стога што бисте да кажете нешто ново и упалите још једну
светиљку у чаробном фундусу. Ако је она претходна група услова (организација), ноћна мора за
организаторе, естетика је нешто што стварно није свакоме дато и где се најчешће налазе разлози за
посртање и гашење неког фестивала…а све почне амбициозно, са врховним претензијама и жељом
да се дохвати вечност. Организатори “Цвети“ неће погрешити ако естетизацију фестивала
истражују на глумачким дометима јер је то њима иманентно.
Због чега Милановчани треба да буду охрабрени овим фестивалом? Стога што су га почели кад му
време није ; усред лета, када су се и професионалци и аматери распустили, ми смо на “Таковским

цветима“ видели веома солидан одбир представа где смо сместа наслутили да фестивал трага за
добром глумом и укомпонованим ансамблима. Ето већ задатка (и олакшања) за будуће селекторе.
Друго, не мање важно: да Милановчани немају овако добро, утемељено и константно потентно
позориште, с много мање права и ентузијазма би се усудили да позивају и призивају позоришта од
којих траже много. Овако, траже с правом јер су тај кредит стекли управо односећи бројне награде
са сличних фестивала. Треће, можда и најважније – да све то и мањка, једно је сигурно –
Милановац има изванредну публику која је током ове недеље показала да има много стрпљења,
разумевања али и знања да прихвати аматерске дружине и привије их на срце. Та благонаклоност
није пала с неба ; то су одшколовали управо ентузијасти Милановачког позоришта, стога и имају
сва права да посегну , коначно, и за својим фестивалом.

Оно што се може дограђивати свакако јесу пратећи садржаји. Један добар билтен ,
комплетан у жанровском смислу речи, много ће допринети хало-ефекту самог фестивала;
промоције позоришних издања, радионице, изложбе, све је то нешто што није тешко организовати,
а поспешује интересовање . И, можда и најважније, пошто је јасно да ће овај фестивал имати увек
висококвалитетан и популаран жири, треба искористити њихово присуство и правити разговоре с
њима не о представама, већ о њиховом искуству. Сасвим сам сигуран да би публика похрлила у
салу да види ауторско вече Љиљане Драгутиновић, да присуствује мастерској радионици
професора Тодоровића или чује телевизијска искуства и , зашто да не, анегдоте свог земљака Рајка
Ракићевића.
Све је, условно речено, дозвољено за добробит фестивала, само не одустајање, рутина или
површност. Сада смо у у ситуацији да смо преко реке широке километар превукли конопац за
сплав, а треба нам још тридесетак центиметара да га вежемо за кочић. Сигуран сам да ће то
Милановчани моћи да ураде, када су већ све друго до сада тако добро урадили. Уверио сам се ових
дана да Милановац заслужује и овакво позориште и овакав фестивал. Верујте ми на искуство и на
реч.
Драги Ивић, дипломирани продуцент