Пише: Бранко Кнежевић

Јесте ли се запитали, ви који сте присуствовали и својим очима гледали,
како то да динамит у руци Драгољуба Обреновића, Глумца, никада не
експлодира? – никада! – упаљени фитиљ на сцени молитвом је гасио много
пута и то пред рефлекторима, пред сведоцима, пред својим гледаоцима, а
није илузиониста?
Гледали сте, видели сте, чули сте: „Оче наш, који си на небесима…“ и кад
изговори… „но избави нас од злога“, фитиљ се угаси.
Динамит.
Зло се покори.
Рећи ћете: То је позориште?
Рећи ћете: Мајстор сцене је то наместио?
Рећи ћете: Опет нешто глумци измишљају?
Не, ништа од тога!
Нити глумци измишљају, нити мајстор подешава, него Глумац и гледалац
снагом вере и молитве гасе фитиљ…
И?…
Не верујете?
Шта ћете ви онда у позоришту?
Позориште је: Глумац, онај који га гледа и вера.
Без Глумца, гледаоца и вере – позориште не постоји.
Са сцене сви одлазимо вољом Божјом, али не и Глумац –
присутан је у другима а као такав, и кад би хтео, не може да оде –
чистом алхемијом присутнији је кад оде а не оде,
и у својство бића му је уграђено да се игра –
да игра и да се игра –
игра се, радује се,
купа се у вери = љубави,
оживљава живе и мртве,
прошле и будуће,
претаче, тражи,
копа, дуби…
верује…
Пуне руке посла.
Како онда да оде?
Значи, Глумац не може да оде.
Опет не верујете?
Добро, онда, мала показна вежба:
помислите,
довољно је само да помислите… и…
и… као лутак из кутије…
… ево га…
… Ковачевићев др Никола Кос, или Михизов Командант Сајлер, Молијеров
Жак или Клеант, Чеховљев Иван Иванович Њухин, Нушићев Нинковић
или Трифун Спасић, Ћопићев Вук Бубало, Ерићев Враголан…
Алфред, Јордан… сви оживљени напуклим гласом и некад зачуђено, некад
враголасто подигнитом обрвом
Драгољуба Обреновића,
господина Глумца,
алхемичара,
ствараоца у вери и игри = радости:
а вера и игра
јесу:
радост у игри,
радост вере у игру,
радост игре у вери,
радост вере у веру,
радост у вери.
Ех,
Лепоте!
П.С.
Искрено:
Како
Глумац
(због тога),
да не живи вечно?