БАУК КРУЖИ СРБИЈОМ…
Овим речима (баук кружи) започиње најпознатији манифест савременог доба, нешто се су
генерације училе напамет на часовима философије, а затим и марксизма. Остао је добар
наслов, па штета да се не искористи кад се већ, такорећи сам, наместио.
О чему је реч? Да, баук позоришта кружи Србијом и стиже свуда! Проноси највредније идеје
људског рода. Успева упркос Паровима, Задругама, ружичастим и срећним телевизијама,
фабрикама кича и шунда. Изливене септичке јаме српске јавне сцене загадиле су многе
области нашег живота, усудио бих се да кажем – трајно, или бар на недогледно дуг период.
Генерације наших следбеника ће (проклињући нас, успут, најгрубљим бираним речима због
наслеђа које смо им оставили да на сваком кораку угазе у њега) морати да чисте за нама .
Међутим, територија позоришта је , као у античка времена када су се у доба агона прекидали
сукоби и ратови, остала заштићена и недодирљива за те штеточине. Они могу све да купе, могу
од свега да направе шоу и прогласе то својом верзијом виђења божјег дара (они имају
таленат и за њих никад није касно, а могу бити и звездице, будући шундмахери). Позориште
је за њих тера инкогнита и ту никаква културолошка смрт неће имати храбрости да зађе и
почне да коси преостале вредности. Ми, који можемо (с правом струке, знања и искуства)
нашем извору живота, позоришту, наћи сто мана, то право никада нећемо делити с онима који
неће разумети чему нас уче ови добри људи из Горњег Милановца. Још један фестивал у нашој
земљи, још један смртни непријатељ некултуре? Да! Империја стара 27 векова (толико, кажу,
има откад се антички хор испео на театрон говорећи о томе да шта уђе у позориште ући ће и у
живот) узвраћа ударац! Јесте, глумци су стигли и немају намеру ни пред ким да се повлаче нити
клањају, осим пред публиком. А ње и овде, у овом делу Србије, има сасвим довољно за један
домаћински фестивал. За почетак, наравно. Томе нас уче ови храбри људи који успевају упркос
свему, а изнад свега због тога што верују да нема изгубљеније битке од оне незапочете.
Као дипломирани организатор сценских делатности (сада нас зову продуцентима, што је
прилично далеко од комплексности организације) и човек који је у аматеризму (што као
почетник, што као професионалац) више од пола века, могу и стручно и одговорно да устврдим
да су колеге из Милановачког позоришта, одабрале прави тренутак да позиционирају још један
аматерски фестивал у нашој земљи. Низ константних успеха на другим фестивалима, али пре
свега хомоген ансамбл и репертоар у сталном успону и без промашаја, дао им је за право да се
охрабре и кажу себи и другима како и они могу да се подухвате најкомплекснијег облика
дифузије културе – фестивала. Наравно, свега тога не би било, или би било знатно отежано, да
немају помоћ и подршку локалне заједнице, установе културе и добротвора, али то је само
предуслов без кога се не може. Главни услов је позоришно поверење које су стекли током ових
година на избирљивој и каприциозној српској аматерској сцени, па сам сигуран да ће им се
одазвати сви они које буду позвали, а за добар фестивал, практично, то и јесте главни услов.
О Професионалцу сам већ писао, но о доброј представи никада није много писати : док су у
Савезу аматера заузети Собом у свој Својој Величини, гушећи медвеђим загрљајем онај део
драмског аматеризма Србије који је пристао на улогу жабе која би да умилостиви змију,
Милановчани су направили представу која ће се у долазећим годинама све више посматрати и
тумачити као спасоносни камен међаш који раздваја квалитет од рутине, испразни репертоар
од стварне ризнице. Актери су њеној разради посветили невероватно висок степен
концентрације, успевајући да, у савршеном темпу и динамици, нађу времена и могућности да
неке, наоко пратеће детаље, подигну на ниво који им је писац правовремено доделио.
Позоришно време коришћено је раскошно и без журбе. У релативно кратком сценском току
било је места за дуге тишине, за упитаности и слутње. Синестезијска моћ позоришта овде је
посебно дошла до изражаја кроз каравађовску таму. Глумци су својим појавама добацили до
публике и необичну ликовност. Никуда се није журило, оштре кривине патетике избегнуте су
правовремено и овације публике стигле су , како се то обично каже, на тацни…а публика није
била навијачка, напротив. Мени је милановчака публика откровење у сваком смислу речи, али
томе се више не чудим. Уместо да шетају по парку или буду негде напољу на лепој летњој
вечери, они су ушетали у салу и то раде сваке вечери! Јасно је да је то велики и несумњиви
кредит Милановачког позоришта чији су глумци, очигледно љубимци и популарне личности
вароши. Њу, публику, ни у каквој варијанти, не можете слагати, када знамо да у себи она
поседује гледалачко искуство засновано великим делом на класици. А она, као што знамо,
никад не излази из моде – као ни добро темперовано позориште, а оно је то синоћ и било.
Драги Ивић, дипломирани продуцент