О ПОЗОРИШТУ И ДРУГИМ ДЕМОНИМА
На трећој години ФДУ један од најзахтевнијих предмета, светску драму, предавао је, на нашу срећу,
Драган Клајић. Захваљујући њему упознали смо се са том изузетно ретком, драгоценом позоришном
врстом театром у театру, где се, у склопу основне радње, приказује и инкапсулирана радња,
односно друга позоришна представа. Наведимо неке – “Пурпурно острво“, “Плебејци пробају устанак“,
“Вечерас импровизујемо“, “Иза кулиса“, и наравно, “Путујуће позориште Шопаловић“. Изазов за свако
позориште. Том изазову нису одолели ни Блачани, спремни, расположени и охрабрени да се опробају
с једним од наших најпопуларнијих текстова и, зашто то не рећи већ сада, и једним од најбољих свих
времена. Овим опредељењем с правом су заузели своје место на богатој фестивалској сцени наше
земље, због чега треба посебно честитати креативној екипи тог малог места, сада видно истакнутог на
нашој позоришној мапи. Искушење је такво да има позоришта која су више пута постављала тај
комад, при чему не треба прећутати чињеницу да је Симовић свим аматерским позориштима, као и
Душко Ковачевић, увек дозвољавао бесплатно коришћење тог текста који је вешто избегао идеолошке
серпентине, разне естетичке елипсе и недоречености, исконски прецизно погађајући све оно што
позориште може да побуди у човеку, а тај распон је практично бескрајан.
У искушењу је био и редитељ, не само глумци. Професор нашег језика и књижевности, редитељ и
глумац, знао је колико га препрека очекује од прве до последње сцене. Успешно је кроз представу
провео хетероген, охрабрен, глумачки ансамбл. Требало им је времена (све до првог интерлудијума с
певањем) да се дохвате праве динамике и натерају публику да схвати озбиљно ликове које глумци
срчано и амбициозно заступају. Нема у том комаду много места ни прилика за смејање и највећи посао
ове дружине било је управо то да публику убеди да ту ништа није смешно. Потрајало је, али је
вредело. Скромна сценографија, симболична реквизита и костим прихваћени су као незаобилазни део
аматерских мука.
Ко се, пак, изваја међу глумцима, ко су били највећи савезници редитеља, а тиме и писца, односно
представе у целини? Писац је своје мине и замке расуо по целом тексту; ликове је карактерисао наоко
безазлено и недвосмислено, таман тако и толико да се и многи искусни позоришни вукови преваре.
Све се ту чини лако и јасно, па ипак се упадало у замке преглумљавања. Томе се изванредно одупрла
најсветлија појава синоћне представе – удовица Симка. Она је кроз представу прошла у друштву свог
лика, не трудећи се да га води за руку, нити да публици скреће пажњу на било шта. Једноставно –
одглумила је амфиболичну удовицу с истом оном лакоћом каквом ју је описао аутор текста.
Аутентична појава је и Гина, која је, превише свесна своје сликовитости, често застајала на ивици
самодопадљивости, користећи текст у основном слоју, без дубљег истраживања лика, а за то јесте
било места.
У делу представе који се одиграва на месечини између Дропца и заносне ведете, откривамо две
ствари: најпре, да редитељ одлично уме да оствари атмосферу и извуче из текста оно најбоље; потом
нас је подсетио колико је постављање на репертоар овог комада зависило од онога што цела
позоришна Србија зна – не почињу се “Шопаловићи“ ако немате Дропца. Стеванов Дробац, до тада
неразговетан, мало нервозан па и импресиониран улогом, једва да је добацивао до прага
употребљивости… а онда је дошла спасоносна секвенца са глумицом на реци и публика му је много
тога сместа заборавила. То што не спомињем остале глумце не значи да нису то заслужили,
напротив. Реч је о амбициозном и спремном ансамблу и јасно је да није реч о почетницима, Бавио
сам се пресудним улогама због којих представа може да се узвиси или да посрне, па и пропадне.
Наравно да ћу увек и свуда поздравити играње домаћег комада, поготово оваквог на коме се може
научити теорија драматургије и пракса игре. Као што у роману “О љубави и другим демонима“ Маркес
пише о девојчици која умире а коса јој и даље расте и после двеста година расплиће се бакарна грива
дужа од двадесет метара… тако и Шопаловићи путују свој задати, сизифовски пут, од сваке представе
додајући те немерљиве позоришне дужине.
Драги Ивић, дипломирани продуцент