СТИЛСКЕ ВЕЖБЕ

Позориште, као и свака друга људска активност, има своје циклусе који више
подсећају на спиралу на којој, повремено, застанете да бисте препознали место одакле сте пошли
или проверили да се не вртите укруг. Можда је то било мотив Миру Гаврану да сложи, односно
умонтира овакав драмски материјал, чекајући да се појави инспирација за нешто што ће стварно и
с правом носити атрибут новог. Кад већ спомињем те циклусе, подсетио бих на чувене “Стилске
вежбе“ Рејмона Кеноа које, до данас, остају јединица мере за овакву врсту приступа драмском
тексту, који по својој структури више подсећа на глумачки оглед (етиду) него на стандардни
драмски комад. У тексту укрштене драматургије пратимо бар четири битне и релативно целовите
приче, које пак немају чврсту везу или је ово позориште тако не види. Подмуклост односа двеју
сестара, секретарице које се воле и мрзе, саплићу једна другу и глуме колегијалност, девојчице у
вртићу, баке у старачком дому… Све је то писац ставио на сто као тамни вилајет, уз бројне
могућности колатералних веза и додатног асоцирања. Ко узме – кајаће се, ко не узме – исто ће се
кајати.

Зашто се редитељ одлучио за овај комад? Да ли је био сигуран да ће успети да
савлада фрагментарну драматургију, избегне понављања и нађе разлог и везу између ових
приповедачких линија? Можда су га подговориле глумице? Зашто да не, мени је та мисао веома
блиска, поготово ако то позориште већ има основни репертоар па је својим дивама (очигледно
искусним и амбициозним) решио да понуди нешто што није стандардно позориште већ могућност
да се кроз глумачку егзибицију покаже да оне могу даље и више од уобичајених ансамбл
представа или камерних драма. Сложићемо се да то јесте мотив (као кад планинара питате зашто
се попео на врх неке планине, а он одговори – зато што је врх био тамо). Како год да било, рекао
бих да им редитељ, овом приликом, није био од велике помоћи. На аскетској сцени где су врата
добро коришћена као контралихт и зачетник тајни, већина заплета пласирана је око стола, што је
глумице терало на изнуђен мизансцен. По сцени су се кретале (релативно често) без стварног
покрића и оправдања. Посебно се то односи на епизоде где се налазе мајка и сестре. Смена
амбициозно замишљених прича (са жељом да комад прође кроз све оне неопходне фазе од
експозиције до кулминације) обављана је линеарно, без удубљивања у нека друга решења, тако се
стицао утисак да ова тројка може овако још сатима да експериментише на сцени, али без лако
видљиве најаве да ће доћи до неког резултата. Тако нас је (не само нас, поштено говорећи, већ и
глумице) редитељ довео у ситуацију да нас крај изненади и то прагматично на атрактивнијем
комплету ликова чиме се лакше поентирало. Истина је да му је функционална сценографија у томе
помогла, али ништа даље од тога јер је она остала само добро решен простор за пресвлачење.
Лепо је приметити и то да се није претеривало с музиком, што је у аматерским представама чест
случај.
Глумачки трио је одличан! Ако су оне биле разлог да се овај текст игра, онда ћемо разумети због
чега је овај комад стигао на репертоар (осим, наравно, популарности писца који има и свој
фестивал, и своје позориште и – зашто да не – оне који чекају сваки следећи његов комад). Зреле
глумице успеле су да попуне оне празнине и недоречености у мизансцену и укупној композицији
представе, владајући и телом и говором. Истини за вољу, у деоницама старачког дома било је
задатака које нису могле да изнесу, а добро памтимо да је једно од општих места методике
постулат да не треба давати глумцима задатке које не могу целовито обавити. Посебно бих
приметио да ни у једном од девет или десет разговора телефоном саговорнику с друге стране
слушалице није дато времена ни реч да проговори, а то је једно од занатских знања које је редитељ
(или неки сарадник на сценском говору) био дужан да им каже. Све у свему, вредело је бити
вечерас у сали и видети једно храбро позориште и три грације које су се усудиле да посегну за
нечим што јесте изазов у сваком смислу те речи. То право им нико не може одузети и оне су га
одлично искористиле.
Драги Ивић, дипломирани продуцент