КАКО СУ НАСТАЛЕ ЛЕПЕ РЕЧИ

или:

Сценска варијација на тему чувања српског језика и писмености

„Ви около што лежите
утишајте своје јаде.
Ко је вама копо јаму
најзад и сам у њу паде.“
Епитаф на гробу гробара

Ако се по јутру дан познаје, онда је више него охрабрујуће то што је један нов
фестивал, рођен у нашој језичкој, етничкој, па и државној основици, започео текстом и посветом
једном од највећих српских интелектуалаца, Момчилу Настасијевићу. Група ентузијаста,
професионалаца (!) решила се да на свој начин, својим изражајним средствима, допринесе развоју
наше културе и духовности. Оно што су лоши маркетинг-менаџери назвали у једној другој области
“купујмо домаће“, ови млади људи преточили су у апотеозу домаћој памети, таленту и креацији…А
свега тога има у тексту “Живот оца Тодора“, ингениозној црнохуморној бравури, али и у драмском
делу насталом и оживљеном синоћ, пред изузетно рафинираном публиком. Не памтим када сам у
нашим текстовима последњи пут чуо толико слапова, брзака и водопада аориста, имперфекта,
приповедачких футура, словенских генетива као синоћ. Одавно заборављене речи текле су без
прекида, али и без гомилања, управо онако како је Вук увек саветовао: “Кад говориш, говори да ти
зуби трну…“
Такав језик и такав речник, логичан, леп и сврсисходан, код публике је изазивао најпре неверицу, а
затим разгаљеност која је расла онако како је процес препознавања и правог усмеравања значења
добијао на убрзању.

Зашто је поступак ових младих људи тако велико охрабрење за српску културу?
Зато што су се определили да раде оно што је данас прилично непопуларно – да промовишу наше
исконске, рудименталне културне вредности, духовност и национ, а не да га се гаде и стиде. Да не
бих писао социолошке трактате, препричаћу свој доживљај који ће верно (надам се) осликати оно
што мислим о раслојености и биполарности наше интелигенције у односу на традиционално
поимање патриотизма и српства. Са колегом из Српске Црње издао сам текст др Милана Мицића
“Ђура Јакшић и његова епоха“. Сјајно дело које и научно и популарно објашњава живот, дело, а
пре свега историјски контекст појаве овог великог, универзалног човека. Да подсетим да је он
творац крилатице “Боље гроб него роб“ и да је он први Црну Гору назвао Српском Спартом . На
промоцији у Културном центру Новог Сада , управо у жељи да покажем шта за науку значи
историјски контекст, безазлено и с најбољом намером , утемељено и објашњено, метафорички
осликам како би данас Ђура Јакшић, због својих ватрених стихова и патриотског заноса, сасвим
сигурно био прозван као ратни хушкач, а многе невладине организације би га радо денуцирале и
послале у Хаг…Нисам стигао ни да довршим реченицу, када је поред мене “вриснуо“ неки
професор доктор, Велико Име новосадских полемичара (то нисам могао знати) и, наравно,
предводник многих невладиних организација, Центара за Ово и Оно, покушавајући да претвори
промоцију у трибину. Наравно, добар медијатор је успео да му објасни разлику између метафоре
и правне тврдње, али је дотични Полемичар задржао, по службеној дужности, дистанцу према
Ђури (и мени , о неважном) јер вероватно није знао ко га све слуша и хоће ли га неко, не дај боже,
пријавити негде да није реаговао против оваквог србофилства. Ето , и у таквим ситуацијама налазе
се данас људи који би “само“ да воле своју домовину , своју културу и своје духовно биће.
Глумачки двојац (видљиви део ауторске екипе) одавно је, изгледа, рашчистио
позоришне рачуне како појединачно, тако и као тандем, знајући шта их све чека у тексту који је
све, само не конвенционалан. У црнохуморној фарси са мноштвом заседа и препрека, они су
разумели све зачкољице генијалног писца . Срби се врло радо позивају на своју духовност, веру и
религију, али им никада није било страно да жаоку народне мудрости упере и према “божјим

делегатима“ , људима необичне професије (зашто да не употребимо ту реч кад је већ згодна) и
широко схваћене одговорности и ауторитета пред народом . Поповски сој је својом мантијом
прилично заштићен од многих алузије, али од народног хумора га не може ништа заштити, па ни
страх од смрти, тако омиљен и радо истицан у нашим обичајима. Иван Перковић је , уз приличну
дозу нервозе, користећи тежак гласовни регистар, закорачио путем који смо раније гледали код
“Монтипајтоноваца“, Мистер Бина, па чак (у назнакама) и код “’Црног Грује“. Наравно, ово је само
летимично набрајање јер не треба заборавити ни легендарног Батиног оца Макарија, али ни друге
уникатне тумаче наших “Људи у црном“. Тек од прве сценске промене Иван се опушта и
заборавља на урођени део обавезе да се стара и о редитељском току представе. Раскошног гласа,
одличне дикције и одмерених, сведених мизансценских решења, он сигурно води представу до
краја, не остављајући гледаоцима да нагађају шта ће се то још догодити. Његов лик је класична
српска фуњара (ето још једне лепе, заборављене речи) којој ништа није свето, али је све
објашњиво и оправдано…колико је то могуће.
У томе је имао више него издашну помоћ партнера, изванредног Александра Ристановића
који је искористио сваку секунду своје појаве: лишен Иванових проблема да разбија зид почетне
нервозе, Ристановић је чак бриљантно одиграо завршну сцену, неочекивану у својој
упечатљивости и немој садржајности. Огромно је охрабрење видети данас, у ери површности,
бубица и других помагала, да два млада глумца раде управо оно за шта су се школовала – користе
свој хабитус и сва изражајна средства и механизме, а посебно изванредан сценски говор.
Чему онда и овај наслов који је алузија на Душка Радовића? Одавно, где год станем, тврдим (и иде
ми од руке) да нема ружних речи! Ружне су појаве које те речи описују, а свака реч српскога језика
до савршенства је избрушена нашавши своје место , управо као код Момчила Настасијевића.
Драги Ивић, дипломирани продуцент