ЧЕМУ НАС ДАНАС УЧИ СТЕРИЈА?
Ако пођемо од тога да је наше позориште, овакво каквог га познајемо и
изучавамо, настајало и настало упоредо с обновљеном српском државом, онда су театролози у
праву да је за његово утемељење најважнија била комедиографска вертикала Трифковић – Стерија
– Нушић. Та тројка, сећајући се Јоакима Вујића, својим делима поплочала је не само стазу
позоришног напретка и стасавања, већ и варошки, а затим и грађански сталеж младе државе. У
много чему били су различити, али су у једном били слични – нису се устезали да уче од
искуснијих и вештијих, као што се то радило и у другим сегментима живота. Свој тројици узори су
били великани класике, а посрбљавање чак и нижеразредних аутора (Коцебу, Вајсе) није сматрано
грешком, већ неопходним кораком у развоју. Стога имамо веома интересантну појаву – да у
Стеријиним комадима мало тога има смешног, па ни духовитог. Његове комедије су усмерене ка
нарави и карактеру, а превасходни циљ им је било да подуче, упуте на моралну вредност, да буду
корисни. Стерија се искрено држао античког обрасца да оно што уђе у позориште – ући ће и у
живот.

Зашто онда данас играти Стерију? Свако позориште има свој разлог (гледао
сам неколико Стеријиних комада само из овогодишње продукције и сви су били одлични). Разлог
чајетинског позоришта да постави “Злу жену“ је јасан, гласан и незаобилазан, а зове се Мирела
Марјановић. Протутњала је сценом, пустошећи сваким њеним центиметром, одлично
контролишући вишак глумачке енергије коју јој је усуд поклонио. Када глумац озбиљно схвати
своје тело као алат и изражајно средство и овлада њиме, онда опуштено гледамо, без страха,
физичке бравуре које нису свакоме дате ни могуће. Добро би било када би мало више порадила на
дисању и гласу који не мора увек да буде грлен, а позоришни језик (дијалекатска обрада) јесте
слабо место целог ансамбла па јој то нећемо посебно замерити. Ако овај ансамбл има намеру да
тестира домете своје првакиње, нека то следећи пут уради и с “Укроћеном горопади“ јер сам
убеђен да је то прави корак у даљем напретку ове глумице. Да Мирела није играла само на
експресију и ерупцију глумачке силине, потврдила нам је у моментима када је код публике
изазвала чак и сажаљење, у моменту када је изгледало да ће постати жртва завере. Можда је такав
лик најбоље описао Николај Гумиљов у свом чувеном комаду “Отрована туника“ када је своју
јунакињу, Зоју, кћи Јустинијана, описао као биће са главом анђела и репом ђавола.

Ансамбл је успешно пратио Султану. Редитељ је умео да нађе право место и
љупкости Персиде и маркантности Срете, збуњености Пеле и добродушности Трифића (да
подсетим да смо код њега могли видети и готово заборављени облик сценског говора – а part ,
тада популарно помоћно средство у дидаскалијама) а и изнуђеном решењу Стевана. У сиромашној
сценографији (ако се тако може назвати?) они су се крeтали прилично вешто, поштујући замисли
редитеља које нису увек биле у духу радње (беспотребна јурњава и натезање око двоседа, блиц
промене неких сцена, итд).

Публика је веома благонаклоно прихватила и ансамбл и представу, мада је ту
било пропуста за које у аматеризму одавно нема места. Музика је била пренаглашена, а већим
делом представе и непотребна јер су глумци драмску радњу разрешавали лако и без ње. Публика је
пристала на замену ликова као главног носиоца заплета, мада та замена није изведена
најуверљивије, напротив. Но, руку на срце, осим посезања за некаквом маском, тешко да би се и
друго решење, сем договора с публиком, могло и остварити. Вреди похвалити врло вешто
компоновање кочија од делова сценографије, после чега креће музика дилижансе (?).

Чему нас, после свих ових деценија, још може научити Стерија? Учи нас томе да
позориште не бира много ни време ни место. У троуглу који чине драмско дело, уметници и
публика, увек ће се неко лако препознати, а онда креће чаролија…
Драги Ивић, дипломирани продуцент