Дан трећи
ПСЕЋЕ СРЦЕ
Једна латинска изрека каже – “Заљубљени се свега сећају“. Моја највећа позоришна љубав је Булгаков (и сигурно је да нисам једини). Имао сам срећу да одмах после премијере у Атељеу 212 одгледам ту чудесну представу и свака моја реминисценција почиње Зорановом репликом “Шарове, Шарове мој…“. Ето, прошло је четири деценије од те узбудљиве реченице која ме је дуго мамила да трагам и покушам да уочим – да ли сам ја једини кога је тај земљотрес од представе уздрмао за цео живот, или је било још неког ко је то видео и могао да опредмети. Представа неутралног, необећавајућег назива, у мени је поново заварничила свим оним осећањима за које сам мислио да сам их потиснуо, заборавио или изгубио успут, журећи да остарим. Ову представу, али и “Силвију“, Атеље је играо симболичних 99 пута.
Милановачко позориште нам овом представом доказује да може озбиљно схватити и донети било који текст, па и овај који од сваког гледаоца тражи (и добија) не само пажњу, већ и жељу за анализирањем, запитаношћу и , зашто да не, идентификацијом. Овде није било речи о кућном љубимцу као таквом, јер свако од нас би могао да исприча своју причу о незаборавном псу, канаринцу, мачки, хрчку…Ансамбл, као ретко где у сагласју с редитељем и духовним оцем ове представе, гледаоце од првог тренутка позива на размишљање и преиспитивање многих знања, искустава, па и заблуда. Многи закључци брзо искрсавају а затим падају у воду оптерећени нашим предрасудама. Овде се Силвија појављује као парадигма наших брижљиво чуваних тајни, које она , с лакоћом, дешифрује и демаскира. Пошто позориште јесте комуникацијски чин, публика, као реципијент, избегавајући ентропију, пристаје на то да нам пас прича о томе какви смо ми људи и какви бисмо могли да будемо. Силвија, разоружавајући својом подмуклом искреношћу и партнере и гледаоце,постаје наше огледало. У почетку помало искривљено као у луна парку, а затим све јасније. Нама, гледаоцима, остаје узалудан труд да избегнемо улогу оних посматрача који у полицијској станици иза лажног огледала треба да идентификују кривца за своје или туђе невоље. Није први пут да присуствујемо таквој врсти трансформације, реткој, али незаборавној. Сетимо се филма “’Људи мачке“ са Настасјом Кински и Малкомом Мекдауелом, са вансеријском музиком Ђорђа Мородера, или Ковачевићевих “Кумова“.
Редитељ није упао у замку да у његово име глумци препричавају текст. Прецизним назнакама, оставио им је могућност да у своје ликове унесу и своју индивидуалност, па тако можемо видети младе актере који својим зрелим ликовима дозвољавају да изгледају младолико и то је једини уступак који им чине. Није обавезно, али је веома добро када је редитељ и вансеријски глумац који може (али не мора) да покаже шта је то замислио. Може, али не мора јер је најбољи начин сарадње управо тај који назнакама сугерише глумцу и ансамблу шта се све може рећи, а шта прећутати, на сцени. Много тога је, с правом, речено, али та прећуткивања јесу оно што публику мами да доврши започете мисли. Посебан глумачки, како артистички, тако и занатски изазов, савладала је Татјана Рашић која је с лакоћом чинила компромисе између хабитуса пса и човека, ниједног тренутка не посежући за јевтиним средствима, нити је за то било потребе. Без икакве потребе да буквално, физички, глуми пса, она је акцентовала његове (њене) главне особине, добро познате свима нама и сасвим довољне да пратимо радњу. Она стварно није морала да лаје како би доказала да је права куја. Одлично су је пратили партнери, с тим да треба приметити да је глумац који је носио чак три лика (ако се не варам), био најуверљивији у лику пријатељице-алкохоличарке. Амбициозна научница је често својим репликама призивала гледалиште да се запита – ко је овде кучка? Муж је у овој причи, као изазивач свих заплета,паметно и неусиљено на сцену доносио своје искрене дилеме, не стидећи се својих слабости. Сценографија је била метафорична, па је у лепој игри контралихта неко могао на задњем рикванду да види вечерње обрисе града, али и , у слободнијем тумачењу, велики акваријум, при чему је поред ликовности тог призора, доминирала и њена пуноћа и функционалност.
Није само таленат да прочита на прави начин текст и затражи од глумаца да га следе, оно што краси овог редитеља. Он је један од ретких, како споменух, који може да покаже како се ради то што је објаснио, али не мора. Његова домишљатост и комплетирање синкретичких доживљаја допуњена је изванредним џез мотивом који се налази у првих десет најбољих мелодија свих времена – “Сваки пут се растајемо“. Нас , који смо слушали Елу Фицџералд и одрасли на џезу, већ сама појава инструментала била је довољна да и тај, музички омаж, побуди сећања. Франузи кажу да је сваки растанак једна мала смрт и у праву су. Силвија и њени господари без патетике дочекују неумитна искушења , прилагођавајући се насталој ситуацији. При том нас много пута доводе у ситуацију да се запитамо – ко је овде коме господар, и ко ће први прећи ту границу која раздваја љубав од посесивности и патетику од правих, исконских осећања. У овој представи није требало познавати постулате Николе Рота о компензацији и сублимацији, јер је цео ансамбл умео да психолошке замке, трауме и решења, публици представи као на једној великој табли, али без цртања. Посебно изненађење представљало је довођење правог пса, кује Доре, на сцену. То је било искушење за све, а наравно највише за гледаоце; редитељ је у правој мери нашао и њој место у представи. Почели смо с Латинима који су умели да кажу – “човек је човеку вук“. После вечерашње представе моћи ћу (не сваком, наравно) да кажем – човек је човеку Силвија. Мање ћу погрешити.
Драги Ивић,
продуцент и позоришни критичар